Чудеса Св. Саве

Чудеса Св. Саве
Прибиљежио: Ђ. Шпадијер

     Једном, кад је св. Сава, слава му и милост, ишао ио земљи, дође у једно село. У том селу живјаше једна удовица са пет-шесторо дјеце. Недалеко од ње живјаше јој и сестра, која бијаше удата за неким богаташем. И ако је она богато живјела, а њена сестра у крајњој нужди, опет се она к њој обраћаше не ради њене већ своје тобож користи. Дјеца ове богате жене бијаху врло слаба, као да никад ништа и не јеђаху; а ове удове, као пуце, да би с њима, што се оно рече, зид разбио. То је ову богату јако пекло, па је позивала сестру, да јој помаже радити у кући, е да би је како искушала: што даје својој дјеци, да једу; јер она мишљаше, да јој сестра даје дјеци нешто, што она не умије. Но то није могла од ње дознати, док је најпосље домаћин и она не замолише, да им каже. Удовица
одријеши, и ако се је стиђела, да каже, а и сумњала је, да ће јој вјеровати; а највише се бојала, да ће јој и то одузети, јер су обоје били велике тврдице.
     — Ја их не храним, — рече удовица.
     — А да ко?! — запита газда.
     — Кад умијесим хљеб, ја пођем дома, па оперем руке, и то је све чиме храним моју дјецу. — Ви видите, да их ја не храним, — но Бог.
     Кад ово чу богаташ и жена му, наредише: да мора удовица прати у њиној кући руке, пошто умијеси хљеб, па да то дају њиној дјеци. Али све једно; она све гора, а не боља. У кући ове сиромашне удовице бијаше све виша невоља, а сад највиша. Бездушни богаташ није јој готово ништа плаћао; па сад јој и ово мало дјечије утјехе одузе; а друге помоћи и
немаше. Сад баш не знаваше шта, ће да чини од живота свога. Дома јој се не миљаше; али кад се смрче мора дома поћи, па и ако га нема. Дјеца, чим је видјеше, скочише око ње, вичући: пери, мама, пери!.. Ово је још више забоље на срцу, па ништа не мога, него их окупи око себе и поче их грлити и над њима плакати. Али што је боље плакати; па скочи, да их како премами, е да би полијегала, па сјутра што јој Бог да. Узме једну килу гњиле и умијеси у пепео, па рече дјеци, да леже, док се колач испече. Дјеца се мало овеселише, поиграше око огња, чекајући колач, и препирући се: коме ће мама дати већи комад, и у то поспаше. Таман их јадна удовица бјеше понијела, да спе, кад неко на врата:
     — Добро вече!
     — Добро ти Бог да! — повика жена жалосно и неким полувеселим гласом, — јер у ово доба ко јој је год из села долазио, доносио је понешто дјеци за вечеру.
     — Може ли се на конак? — повика опет човјек, — и уђе у кућу.
     — Можеш! — повика жена? — али ти немам што дати ни да легнеш, ни да изијеш, — а куће ево доста!
     Кад ово изрече, прибачи дрва на огањ, да види, ко је. Кад сину огањ по кући, али уљегао повисоки човјек, просиједе браде, у црним хаљинама и штапом у руци. Жена се зачуди, па онако преплашена понуди га, да сједне.
     У колико се жена окрену, св. Сава прекрсти руком огањ и рече жени:
     — Извади овај колач, те си га у огањ запретала.
     - Није то колач? нити се то може вадити из огња, — рече жена? — а пропадоше јој сузе.
     — Извади, извади, ово није што ти мислиш! — настави св. Сава.
     Кад немога друкче бити, жена се саже и извади из огња повелики колач и постави га на трпезу.
     Док је жена вадила колач, св. Сава таче штапом у једну качицу и благослови је? па рече жени:
     — Извади из ове каце и од овог сира!
     — Нема, — рече жена? — од кад ми је домаћин преминуо, у њој, лише ове дјеце, ништа до камена! Отвори кацу? да види и св. Сава? да баш нема. Кад тамо: али пуна каца сира.
     — Сад пробуди сву твоју дјецу и дај им да једу! — рече св. Сава.
     То је јадна удовица и жељела, на видећи? да је ово неки необичан човјек, послуша га. Пробуди дјецу и даде им да једу. Посље овога св. Сава изађе пред кућу, појаха коња, благослови ову кућу и у њој чељад; а кад дође пред кућу оног богаташа, прокле га и све његово.
     По овоме, не би дуго, нагрну као жива ријека све богаство за богаством у ове удовице; а сестри јој богаство биваше сваким даном све мање и мање, док, најпосље, дођоше до просјачког штапа са оном дјечицом? која су се родила у свили и кадифи. Синови ове удовице одрастоше у богаству и посташе: познати, поштовани и богати људи.

Цетииње, 19. Фебруара 1896.

Референце

Извор

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска II, за фебруар, уређује, Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 84-85.