Чистач  (1932) 
Писац: Драгиша Васић
Пад са грађевине


Десило се тако да је помиловани осуђеник 12-12 остао без одеће. У магацину пакета овога броја није било, али се убрзо разјаснило. Осуђеник је извршио дело као војник, чина наредничког, још недемобилисан, под униформом, која је враћена његовој команди чим је на осуду ступио.

То што га је овамо довело био је злочин из љубоморе, убиство, и то двоструко. Осуђеник је убио жену, затим њеног љубавника, по повратку с фронта, после издржаних мука. Извршио је он ово убиство у афекту, због понижености, сазнавши о срамном неверству жене у чије наручје је летео и која је допустила да се упрља са његовим блиским другом.

Осуђеничко одело морало се предати магацину. Али бивши робијаш није могао остати го. И зато што човек који је био робијаш није могао остати го голцат, побринуше се у самом заводу. Надзорник-апсанџија поклони му први свој сасвим поабани, иза рата враћени војнички шињел који је, угужван и већ искаишан, са другим крпама чувао под сламњачом; онда однекуд пронађоше једне чакшире, такође војничке, једне старе распарене цокуле и једну кошуљу. На заводскоме сметлишту, сам осуђеник, лутајући првога дана слободе, запази официрску качкету старинскога прописа, коју опра и која употпуни његову нову и јединствену униформу. Тада, истога дана кад му помиловање, које га остави равнодушним, стиже, он остави кућу у којој је провео десет година испуњених кајањем и мрачних као бескрајни јесењи дан.

То чиме је располагао сад кад је изашао, и ступајући у неизвестан живот, биле су једино његове руке. И са овим рукама, које су и саме одавале његову прошлост паћеника, дојучерашњи робијаш упутио се престоници. Он је имао дугу црну браду, лице тихо и тужно, чело изровано страдалачким борама. Он је био један од нашег тврдог, племенитог тла.

Оштро стиснутих усана, сав од трагова недавних ломова, издржао је лако и пут до престонице и тродневну глад у њој. Та престоница са бетонским горостасима, шумна и вртоглава, није га ни уплашила, ни отурила. Он је у њој затражио посла и добио га. Она иста рука која је некад носила заставу славнога пука, примила је сад брезову метлу, и заставник који је био робијаш постао је чистач...

... То што је било покопано у бескрајним дубинама његове душе, пролазници нису ни опажали, њих се то није ни тицало. Оно што је привлачило њихову пажњу, то је била његова смешна униформа, његова пљосната капа од шаренога штофа и његова брезова метла на левом рамену осетно спуштеном. Та брезова метла, коју је овога дана примио, први пут понео и грчевито држао, то је била његова кора хлеба.

Равномерним, још невичним замасима, отпочео је да чисти улицу која му је припала. Ти замаси, увек исти, налево и надесно, брисали су и сваку његову помисао. Као замишљен, тупим, бесвесним погледом пратио је покрете што их је чинио. Затим, постепено, мисао је оживела, и прво што му је синуло, био је страшни осећај стида. Помисао да га неко може познати, заледи га. Некад, цвећем окићен, са заставом која ће се прославити, корачао је он граници и певао бунтовну песму Победе, у коју никад није посумњао. А после, леп, свеж, насмејан, док је земља стењала од рике што проваљује, пркосио је ужасу од лудила крви и смејао се рани кроз коју се живот точио неисцрпним црвеним млазевима.

Са погледом прикованим за земљу трпео је тај стид, једино чему, са својом душом од гвожђа, није могао да одоли. И згурен, брисао је све даље, и питао се: шта је то што има и што му пружа слобода коју су му повратили? Упропашћен, зар неће увек носити љагу црнога сећања? Осрамоћен, зар ће икад моћи да заборави ледени бетон, или прљави под ћелије, или бајонет за леђима?

... У ноћи, у болним тишинама ровова, завитлаван мећавама, затрпаван олујном кишом челика, чекао је, надао се, веровао. У чему је то био смисао ове издржљивости, за њега који је знао и научен био да чува силу народнога карактера? У чему је тај злочин, његов злочин ради кога је прегажен, исцеђен, одбачен? Улица је била жива и шумна и пролазници су протестовали због прашине која се подизала. И сирене су јетко и бесно опомињале неспретнога чистача, док се деца са тротоара гласно смејала његовој капи од шаренога штофа. Сакривен за дрветом, посматрао је надзорник сметени рад новајлије који му је потчињен и кога ће колико сутра предложити за отпуст.

Опорих усана, са крупним грашкама по челу изрованом борама, чистач је ишао све даље. А за све време ниједна мисао о прошлом, о детињству, о младом регруту цвећем окићеном, о кућици на пропланку брдовитога села. Само стид, страшан и неиздржљив стид, и то да се поглед не може подићи, не сме ослободити земље. Онда је стао, био је готов. Са метлом на рамену, оборена погледа, млитавим и несигурним кораком, спуштао се вароши. На лицу му се читао чемер у души, највећа дубина људскога бола.

Он корача, а ври око њега шум улице. Утом, изненада, сасвим неочекивано, подиже главу, рашири очи. Бетонски горостаси парали су немирно, у раскошном пожару, крваво небо.

То небо пламтело је живо, снажно, прождирући. Жарким и смелим зрацима борило се оно са подмуклом тамом земље и савлађивало је.

Пред његовим погледом та борба потраја кратко. Муњевито ишчезавало је све чиме је био опкољен: шиљати врхови торњева, и као стреле оштри и црни масиви, и жамор улица. А тада, други и давно заборављени, један мили дах забруја за њим. Тај сложни дах, што се таласао, чинило му се да чује сасвим јасно: дах пука, дах његовога пука, дах хиљада што истом оном старом одлучношћу, што истом оном старом вером маршују за њим. И овај дах и бат хиљада пратио га је као некад. Осетио је да му кости чвршћају, да израста, да је између њега и неба све слободно, да га онај дах подиже.

Па као да је букнуо старом ватром, срце му заигра оним великим бунтовничким ритмом. И као да је опет зачуо: „Напред“, рука му учини исто што је чинила некад обухватајући дршку заставе. А док је за собом, за самим раменом, осећао живо оно сасвим лако шуштање свилене светиње, пролазници се и нехотице уклањаху пред његовим чудним, неустрашиво слободним ходом.