Čistač  (1932) 
Pisac: Dragiša Vasić
Pad sa građevine


Desilo se tako da je pomilovani osuđenik 12-12 ostao bez odeće. U magacinu paketa ovoga broja nije bilo, ali se ubrzo razjasnilo. Osuđenik je izvršio delo kao vojnik, čina naredničkog, još nedemobilisan, pod uniformom, koja je vraćena njegovoj komandi čim je na osudu stupio.

To što ga je ovamo dovelo bio je zločin iz ljubomore, ubistvo, i to dvostruko. Osuđenik je ubio ženu, zatim njenog ljubavnika, po povratku s fronta, posle izdržanih muka. Izvršio je on ovo ubistvo u afektu, zbog poniženosti, saznavši o sramnom neverstvu žene u čije naručje je leteo i koja je dopustila da se uprlja sa njegovim bliskim drugom.

Osuđeničko odelo moralo se predati magacinu. Ali bivši robijaš nije mogao ostati go. I zato što čovek koji je bio robijaš nije mogao ostati go golcat, pobrinuše se u samom zavodu. Nadzornik-apsandžija pokloni mu prvi svoj sasvim poabani, iza rata vraćeni vojnički šinjel koji je, ugužvan i već iskaišan, sa drugim krpama čuvao pod slamnjačom; onda odnekud pronađoše jedne čakšire, takođe vojničke, jedne stare rasparene cokule i jednu košulju. Na zavodskome smetlištu, sam osuđenik, lutajući prvoga dana slobode, zapazi oficirsku kačketu starinskoga propisa, koju opra i koja upotpuni njegovu novu i jedinstvenu uniformu. Tada, istoga dana kad mu pomilovanje, koje ga ostavi ravnodušnim, stiže, on ostavi kuću u kojoj je proveo deset godina ispunjenih kajanjem i mračnih kao beskrajni jesenji dan.

To čime je raspolagao sad kad je izašao, i stupajući u neizvestan život, bile su jedino njegove ruke. I sa ovim rukama, koje su i same odavale njegovu prošlost paćenika, dojučerašnji robijaš uputio se prestonici. On je imao dugu crnu bradu, lice tiho i tužno, čelo izrovano stradalačkim borama. On je bio jedan od našeg tvrdog, plemenitog tla.

Oštro stisnutih usana, sav od tragova nedavnih lomova, izdržao je lako i put do prestonice i trodnevnu glad u njoj. Ta prestonica sa betonskim gorostasima, šumna i vrtoglava, nije ga ni uplašila, ni oturila. On je u njoj zatražio posla i dobio ga. Ona ista ruka koja je nekad nosila zastavu slavnoga puka, primila je sad brezovu metlu, i zastavnik koji je bio robijaš postao je čistač...

... To što je bilo pokopano u beskrajnim dubinama njegove duše, prolaznici nisu ni opažali, njih se to nije ni ticalo. Ono što je privlačilo njihovu pažnju, to je bila njegova smešna uniforma, njegova pljosnata kapa od šarenoga štofa i njegova brezova metla na levom ramenu osetno spuštenom. Ta brezova metla, koju je ovoga dana primio, prvi put poneo i grčevito držao, to je bila njegova kora hleba.

Ravnomernim, još nevičnim zamasima, otpočeo je da čisti ulicu koja mu je pripala. Ti zamasi, uvek isti, nalevo i nadesno, brisali su i svaku njegovu pomisao. Kao zamišljen, tupim, besvesnim pogledom pratio je pokrete što ih je činio. Zatim, postepeno, misao je oživela, i prvo što mu je sinulo, bio je strašni osećaj stida. Pomisao da ga neko može poznati, zaledi ga. Nekad, cvećem okićen, sa zastavom koja će se proslaviti, koračao je on granici i pevao buntovnu pesmu Pobede, u koju nikad nije posumnjao. A posle, lep, svež, nasmejan, dok je zemlja stenjala od rike što provaljuje, prkosio je užasu od ludila krvi i smejao se rani kroz koju se život točio neiscrpnim crvenim mlazevima.

Sa pogledom prikovanim za zemlju trpeo je taj stid, jedino čemu, sa svojom dušom od gvožđa, nije mogao da odoli. I zguren, brisao je sve dalje, i pitao se: šta je to što ima i što mu pruža sloboda koju su mu povratili? Upropašćen, zar neće uvek nositi ljagu crnoga sećanja? Osramoćen, zar će ikad moći da zaboravi ledeni beton, ili prljavi pod ćelije, ili bajonet za leđima?

... U noći, u bolnim tišinama rovova, zavitlavan mećavama, zatrpavan olujnom kišom čelika, čekao je, nadao se, verovao. U čemu je to bio smisao ove izdržljivosti, za njega koji je znao i naučen bio da čuva silu narodnoga karaktera? U čemu je taj zločin, njegov zločin radi koga je pregažen, isceđen, odbačen? Ulica je bila živa i šumna i prolaznici su protestovali zbog prašine koja se podizala. I sirene su jetko i besno opominjale nespretnoga čistača, dok se deca sa trotoara glasno smejala njegovoj kapi od šarenoga štofa. Sakriven za drvetom, posmatrao je nadzornik smeteni rad novajlije koji mu je potčinjen i koga će koliko sutra predložiti za otpust.

Oporih usana, sa krupnim graškama po čelu izrovanom borama, čistač je išao sve dalje. A za sve vreme nijedna misao o prošlom, o detinjstvu, o mladom regrutu cvećem okićenom, o kućici na proplanku brdovitoga sela. Samo stid, strašan i neizdržljiv stid, i to da se pogled ne može podići, ne sme osloboditi zemlje. Onda je stao, bio je gotov. Sa metlom na ramenu, oborena pogleda, mlitavim i nesigurnim korakom, spuštao se varoši. Na licu mu se čitao čemer u duši, najveća dubina ljudskoga bola.

On korača, a vri oko njega šum ulice. Utom, iznenada, sasvim neočekivano, podiže glavu, raširi oči. Betonski gorostasi parali su nemirno, u raskošnom požaru, krvavo nebo.

To nebo plamtelo je živo, snažno, proždirući. Žarkim i smelim zracima borilo se ono sa podmuklom tamom zemlje i savlađivalo je.

Pred njegovim pogledom ta borba potraja kratko. Munjevito iščezavalo je sve čime je bio opkoljen: šiljati vrhovi tornjeva, i kao strele oštri i crni masivi, i žamor ulica. A tada, drugi i davno zaboravljeni, jedan mili dah zabruja za njim. Taj složni dah, što se talasao, činilo mu se da čuje sasvim jasno: dah puka, dah njegovoga puka, dah hiljada što istom onom starom odlučnošću, što istom onom starom verom maršuju za njim. I ovaj dah i bat hiljada pratio ga je kao nekad. Osetio je da mu kosti čvršćaju, da izrasta, da je između njega i neba sve slobodno, da ga onaj dah podiže.

Pa kao da je buknuo starom vatrom, srce mu zaigra onim velikim buntovničkim ritmom. I kao da je opet začuo: „Napred“, ruka mu učini isto što je činila nekad obuhvatajući dršku zastave. A dok je za sobom, za samim ramenom, osećao živo ono sasvim lako šuštanje svilene svetinje, prolaznici se i nehotice uklanjahu pred njegovim čudnim, neustrašivo slobodnim hodom.