Чеврљино злочинство
Чеврљино злочинство
Има ли мора, видина, вјештица, вједогоња, здухача, гвоздензуба и осталијех утвара?
У нашем мјесту - у Рибнику, насред приморја далматинског - мало ко сумња да нема света тога. А у Рибнику живе до четири тисуће крштенијех глава, те вјеровање толика народа није, ваљда, ситница.
Па има и доказа.
Како да нема вјештица? Да ко унесрећи кућу Лујетића? Та то памти сав Рибник, па ће и потоњи његови нараштаји говорити о томе страшном догађају! Право је дакле, да и ја, као рибнички син - кад је већ срећа дала да сам писмен - побиљежим све како је било, нека се то чује и на даље.
Шпирак Лујетић, имућан тежак рибнички, обудови у најбољој снази, али, добар отац, не хтједе довести маћехе својој ситној дјеци. Било их је петоро: Илија, Аница, Митар, Перо и Симо, којега још у дјетињству прозваше "Чеврља", јер гдје би други потрошио десет ријечи, њему их требаше сто. Шпирак им бијаше отац и мајка докле не подрастоше; свак је хвалио тога честитог домаћина, а особито жене величаху његово красно срце. А опет и Шпирак могао се подичити својим трудом, јер љепше ките младости не подњиви други који родитељ; љепше слоге и љубави од оне што цареваше међу њима не би ти пожелио својој кући.
Чим се Аница зацури, стадоше момци облијетати око ње. Она се није дуго шчињала. Одабра њеког Радишића, инокосна, сиромашна младића, али прикладношћу према њој. Шпирак се смијао кад му њеки пријатељи замјерише што је пристао на то, па им одговори: - Еј, људи, људи, као да не знате ону нашу стару ријеч: "Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго!" Шта сам ја имао прије него се ожених? Па? Бих ли се данас с ким мијењао? Још да ми бог прије времена не узе мога друга,... него хвала му, што ми је губитак накнадио! Он зна што чини! А што велите да је Аница могла причекати, бар док Илију не оженим, да нам кућа не остаје без женскијех руку, то... е то ће свак рећи, док мене не чује. Али вама ћу на вјеру казати. Ја сам још прошле јесени науман био да га окућим и наговарао га, па ми би залуду. Не вели да неће, него бјежи кад почнем говор о томе. Није се, брате, још загледао ни у коју, ето што је. Опет, видим, Аница прионула свом душом из Ђурицу Радишића, па се побојах да јој не затомим срећу. Нека се уда, рекох, да ако то нагна мога првијенца те јој доведе замјеницу! И то ће бити ове јесени, - заврши Шпирак, трљајући руке од весеља.
Али мину јесен, а Илија се не ожени. Спочетка се мислило да је момку мило проводити љубав прије него се веже, но пошто прођоше још три доба годишња, а он нити за којом пристаје, нити мари да му се за коју помиње, свак посумња да ту није чист посао. "Буди бог с нама!", говорило се, "да је тежачком младићу отужна женица, још кад је може бирати! Тога до сад није било међу нама!" - У то пронесе се глас да ће цар почети узимати војнике и из Далмације, па ко се затече окућен тај неће у војску, ма и био за њу. Шта се није радило око Илије? Шта му се није говорило?
- Вас пуна кућа људи, а без женске главе! Срамота је да вас служе сусјетке и најменице, а богме, није вам ни корисно! А опет да ти се ожени млађи брат, мимо тебе, то не би лијепо било, томе би пук забавио. Трси то, Илија брате, те повољи оцу и себе добро учини, - свјетоваху га пријатељи.
А Илија на то једну те једину:
- Нећу се, брате, женити! Ето нека се жени Митар, или Перо, или Симо, или сва три одједном, ако су вољни, а ја се, брате, женити нећу.
- Ма за што не!? Имаш ли узрока? Да нијеси... сачувај боже... мацат, као Мишко Кукољ?
- Да сам, знало би се, а не бих се стидио, јер што је од бога, није срамотно.
Тако је и оцу одговарао, а на то ћаше стари планути:
- Нијеси погодио! Волио бих раскопати свој темељ, него ли помјерити старински обичај, без невоље. А има ли је ту? Кажи, дијете, да ухватимо крајеве твојој упорности, па ћу те се проћи.
Тако збораше у љутини, али кад би утолио, ћаше обрнути мекше:
- Иле, мој очињи виде, моја храно и замјено, ти си здрав и пристао као мало који твој вршњак, те да закуцамо на која год хоћеш врата, одазвали би нам се радо. Ето у нашем мјесту дјевојака као вила и од добра трага. Ето, да речемо, Вида Бучића, је ли као упис, а ваљана као пчелица? Ето ти Стоше Бркића, Мандице Лаурића, Стане Скочића, Токе Шупића - је ли једна згоднија од друге, једна врједнија од друге?.. Нећеш ли из нашега мјеста, а ми хајдемо по сајмовима. Отидимо у Скрадин о Малој госпојини, у Дрниш о Великој, у Книн на Светога Антона, у Врлику о Ружарици, у Сињ... У толиком свијету да ако ти се свиди која!
Аја! не поможе ни то.
Тако је трајало још друге јесени по удаји Аничиној. На исте разлоге слушаху се исти одговори, на њих исти поговори... настани се немир у кући Лујетића.
У то вријеме купише они комад утрине у Крњајићима. То је заселак у забрђу рибничком. Крњајића је десетак кућа и сви славе Митров дан, дакле су једно братство. Али су на злу гласу откад се зна за њих. Више их је скапало по тамницама и мртвијех освануло под туђим међама, него што их је помрло на својим огњиштима.
Лујетићи прионуше својски да обраде рудину. Била им је снеруке и подалеко, али као присојна новина, кад се засади лозом и стане на род, намириће им труд. Илија, момак као тријес, крчи за двојицу. Пред Божић. узмекотише је половину. По свецима иђаше Илија сам да сврши крчевину, јер му браћа с оцем прихватише други посао. И то је трајало двије недјеље. Свакога јутра он осване у Крњајићима, а омркне дома.
Пошљедњег дана његове работе бијаше субота. Пошто мучећи вечераше и кренуше да полијегају, проговори Илија:
- Станите да вам њешто кажем. Ја... овај... онај... имам њешто да вам кажем. Ја... ето... хоћу да се женим...
Заиста као да им каза какво чудо. Запањили се, разјапили уста и гледају га, докле се старом не поврати ријеч:
- Бог те, синко, обрадовао, као ти мене вечерас!
- Са срећом! - додаше браћа. Илија диже очи пут крова и преметну ногу про ноге.
- Лијепо! лијепо! нето ако с ваше стране буде приговора...
- Не дао бог! - прекиде га отац. - Неће, синко, душе ми! А зашто? Теби мила, мила свакојем од нас - то сам ти много пута рекао. А чија је то цура?
- Крњајића! - одговори полако Илија и стаде их гледати испитљиво и бојажљиво.
Осташе као громом ошинути. Митар једва проговори:
- Којега Крњајића?
- Јовичина...
- Јовице Пожмирепа? - прихвати Чеврља.
- Зар Марију, ону што...
- Језик за зубе! - викну Илија и устаде...
- Њега зови како те воља, али о Марији да нијеси што изблејао преда мном, јер то не би прошло без покора!... Марим ја, најпослије, што вам није мило...
- Сједи, де! - поче стари. - Мир, дјецо, и мучите, та ред је, ваљда, да се моја најприје чује! Зашто нам није мило? Ја сам ти се заклињао да ти се нећемо противити, па ма ти одабрао кљасту и слијепу. Ту... Марију Јовичину, по души, ја не познајем, али мислим да при њој није какве мане, због које бисмо се морали црвењети, а, Митре?
- Ја јој немам што замјерити, осим што бих волио да је повиша и угледнија. Шта ти велиш, Перо?
- Ја вељу: не мјери се чељад пеђу, него памећу! нити ме брига каква је струка и образа!
•Њему мила, сваком од нас мила, као што је отац сто пута рекао.
Чеврља се грискао за усне, али како је Илија повлачио очима, а стари му намигивао, а види опет сви се загнали да исправе прву, исправи и он:
- Мало прије хтједох се нашалити да Марија наликује њекој својој тетки, што је удата у Мокро Поље, о којој се говори да је вјештица. Душе ми, ништа до то...
- Хвала богу, вазда ли си настран, као дјетиња здјелица! - рече отац. - Чудна ми приговора! А знаш ли ти коме си сличан? Но, нећу о томе. Јовица није рђав човјек иако је од зла јата, - он је баш бијела врана у томе јату. Прозваше га Пожмирепом зато што се измиче из сваке заваде, што није хупљив, насртљив и хвалиша, као остали му браственици. А часнији је тај надимак по Јовицу, него по њих што се диче како их народ крсти: Бакоч, Газибара, Чово, Чекљанац и... јади их знали како још! С њим ћу се опријатељити, али осталијех се личим довијека! И тијем је све речено. Дакле, синко, сретно, да бог да!
- Сретно, да бог да! - повикаше и браћа. Илија одахну, веселост му изби на лицу, пак поче збуњен:
- Ја... ћаћа ... као вељу... овај, најбоље би било... а тако ми се чини, а ти како речеш... да се не одмиче...
- Добро, добро, добро, то ће се одмах трсити. Ти си се разумио с дјевојком? Јеси, велиш. Па лијепо, ја одох сјутра на углаву. Смјеста, а да како... ма куд си болан, нагао да лијегаш? Аја! нећемо да нам тако мине ова ноћ, нето, хајде, Чеврља, наточи велики врч да се мало гракне у здравље вјереника. Брзо! живо! весело! Чеврљина! А ви, Митре и Перо, огласите се, чоче! Де ону: "Кад се жени Сибињанин Јанко!" Ти, Митре, почимљи, а ти, Перо, потресуј! И-ха-ха! Камо она црваљика? - Узе пушку, искочи пред врата, па изметну: тан!
Гломот прикупи сусједе. Свако се од њих чудом зачуди кад разумјеше коју цуру Илија одабра; свако одмах помисли, као и домаћи: ово није чист посао! опчинила га, да што? - али нико не рече друго што, до: сретно да бог да!
Шпирак једнако граје и нагони да се пије. Вељи врч од трећине сића напунио се бјеше и испразнио по једном на двојицу. Чеврљина се у једној здравици клео да нико у Рибнику није тако пазио снаху, као што ће је он пазити. Пред зору и домаћин заплиташе језиком, те му пошљедња напитница бјеше: "Си... синко Иле, да' б'г ја цу-цу-цу-цу-цу... као твоје дијете до ... до год ... не!"
Пошто сунце отскочи, први уста Илија и сједе пред кућом. За њим изађе стари и посади се крај њега, не рекаваши ријечи. Обојици јако бучаше глава. У њеко доба отац заиска воде, те га син поли. По томе Илија обрија Шпирака, као вазда недјељом. По томе се Шпирак преобуче у светачно рухо и крену, а Илија пође за њим у стопе, чешкајући се по глави. Најпослије проговори Шпирак:
- Не мисли ни за што, него се врати, па хајде с браћом у цркву. А ја ако не стигнем на вријеме на ужину, не чекајте ме.
Баш кад је Шпирак био према Светоме Спасу заљуљаше се звона. Сунце је гријало са ведра плава неба, те се сјен црквени разлио по рудини, па се чини: по њој избио калац. По маслинику цвркућу врапци и звижде косови. Излетјела и по гдјекоја пчела; једна зукну крај уха Шпираку. Стари један бајам у њеком згону иза цркве, почео цвјетати. Еле, да зажмуриш би помислио: зенуло је прољеће! а оно усред зиме.
Шпирак се добро искрсти и гледаше у врх од опанка мичући уснама. Па се сагну да исправи врх - премда није требало, јер опанци бјеху нови, пак пође брже, па лакше, па брже, па лакше, обзирући се почешће, докле не доприје под мирине, иа крај Рибника, те бедемскијем хладом упути се...
О, боже, је ли могуће! Шпирак уљеже у кућу гаталице Иване! Побожни Штирак, који не допушташе млађима ни да говоре пред њим о маштанијама, а он сад то чини.
Ивана - њека крупна чандрљока, страшило рибничкога народа - чешљаше се кад Лујетић уђе. Та обрљуга и не устаде на његов поздрав, но савијајући већ просиједе плетенице, омјери га косо и запита: "Шта је ново, дјевере?"
Он измуца рашта је дошао, а на то чу:
- То је ствар крупна, дјевере. Ни прстом маћи нећу, док не ставиш преда ме талијер, јер ја познајем добро вас тежаке. Док измамите ријеч: миле, лале, а послије се цењкате за плету!
Пошто врачара уграби крунаш, дохвати карте играчке, промијеша их, разасу их по столу, пак стаде погађати:
- Т'е, јест младић под њезином вољом, јест њезин притрунак, али се чувај, дјевере, да не развргнеш свадбу, јер би ти сину приспјело! Јеси ли разумио? Присјело би теби, јер би га оженио црном земљом!... Најпослије, ако га је опчинила, то је зато што га милује и биће срећан с њом до смрти. У томе, дјевере, није велике грјехоте, јер данашњи момци не даду се друкчије заоглавити...
Шпираку бучаше глава јаче кад би на улици. Није ни опазио како се многи чуђаху видећи одакле је изашао.
Мало се разабра кад стиже на домак Крњајићима. Опет чу ријечи: "Најпослије милује га и биће срећан с њом!" и то га мало разведри.
Доведоше Марију у полак месојеђа. Или'них сватова бијаше десетак, а њенијех пет и двије прикладне јенђе. Од цркве је невјеста ходила пошљедња уз дјевера Митра, коме је једва главом допирала мимо нас, а уза то бјеше стрма чела, шиљасте браде, а кад погледа чисто покоси црнијем очима. Додуше, имала је прегусту врану косу, мале бијеле руке и све остало бијаше смјерено, али ту жужицу Крњајића не ћаше узети ни пошљедњи надничар рибнички, ван да уз богату прћију. Женске се збиле у гомиле по раскршћима куд ће проћи сватови, те их посипљу бајамима и слаткијем бобицама, али би невјесту засуле камењем да могу. "Опчинила га, да што!" говораху дјевојке гласно, "јер, за муку божју, би ли се могао друкчије заљубити у њу!?" - "Валај, одавно, не гледасмо љепшега женика и згоднијих сватова уз наказнију невјесту!" додаваху мужатице. И свуд Марију праћаше један узвик: "Проклета вјештицо!" ...
Из димњака Лујетића куљаше густ дим. У обору врћаху се пецива. На улици играше коло и разлијегаше се пјесма:
Добро дошла, снахо наша. Мироносице; С тобом дошла свака срећа, Мироносице...
Њека сусјетка изврну под глас:
На зло дошла снахо наша. Мала вјештице...
- Аница која је водила коло, чу то, те ћуши по образу коницу. И ћаше се брука догодити, истога часа кад млада крочи преко прага, да паметнији не забашурише и притајаше ствар. Послије тога пир се није помутио до мрака. Шпирак је опет заплићао језиком у потоњим здравицама. Чеврља се опет заклињао како ће пазити снаху и - прође све у буци као но ти у тежачкој кући о свадби.
Невјеста је усталица, чиста, свагда присебна, покорна свекру и дјеверима. То признаваху сусједи, који су јој пратили сваки покрет и - што је претежније - то говораху: Шпирак, Митар и Перо. Ни Чеврља није порицао, али није радо говорио о њој, но кад би морао што рећи, рекао би само: "Па добра је!"
Откад му се брат ожени, Чеврља се измијенио. Кад год нема посла, он сврне к сестри, па сједи уза њу по читаве уре, замишљен, пуши а не проговара., једва ако се кад нашали са њезинијем синчићем. Аница се чудила томе. Дотле га је жељковала и често корила што је не полази, а сад ето не одмиче се искрај ње, али је сјетан, а не каже шта му је. Аници је тај мјезимац Шпираков био у сред срца, јер га је она њивила, те му бјеше мати и сестра. Најпослије, богме, отпетља Чеврља торбицу и изручи све што бјеше у њој.
- У нашу је кућу уљегла зла срећа! Ето шта ми је...
- Ама, брате, немој тако! - прекиде га Аница. - Сви се хвалите њом...
- Јест, јест, стара пјесма: погодна, ваљана, стеклица - тандара, мандара, а све је то ништа...
- Ма како ништа...
- Ништа, вељу ти, јер јој се не прима. Не можемо јој подносити погледа; не можемо разговарати откад је међу нама; не можемо дисати... њешто чудновато, што не умијем исказати, као да се кућа сужила и запушила са свијех страна, као да огањ тиња под нама. С работе не мили нам се под кров, а кад се већ окупимо, згледамо се као у чуду. Стари се не тужи, Митар не збори ништа, Перо мучи, али је сваком на лицу исписано како му је под кожом. Аја! ово не може трајати, - заврши Чеврља и шкргутну зубима.
- Бог с тобом, Симо! А Илија?
- А Илија као 'но ти опчињен! Прионула му душа уза њу. Кад није у послу, онда је уз њезину опрегљачу. Пиљи јој у оне клете очи... не може да се насити онога погледа, од којега свак други бјежи. Па игра се с њом као с бебицом, тепа јој од мила и пред старијем, побио би се да јој ко ружну рекне, а њој би допустио да га натовари. Али неће тако трајати с нама, не! - и опет зашкрипа зубима.
По тада није већ доходио к Аници.
Првога дана бијеле недјеље око поноћи Марија јечаше у сну тако јако да разбуди све укућане осим свекра и мужа. Чеврља устане и затутњи шаком по перди њихове клијети, рекавши: - "Та умукни, занијемила завазда, бог дао!" Марија сједе на кревету и бризну плакати. Митру се ражали, те питаше да није бона. Невјеста не проговори, нити прекиде плач, докле се није разданило, те сви поустајаше, осим старога.
- Не знам што ми је - вели Шпирак - али не могу ни прстом копорнути, као да ми је њешто... буди бог с нама ... сву снагу исисало. Бићу прозебао, ето, него, хајте, ви дјецо, не дангубите, а ја ћу за вама кад узмогнем.
Сва три брата отидоше у Горње Поље да копају виноград, погнавши на двијема мазгама мотике, храну и поњаве, јер мишљаху ноћити тамо. Од Рибника до тијех баштина хоће се добру пјешаку више од уре. Задуго браћа ћутке иђаху, па Митар проби лед, почевши Илији причати како је млада цвиљела, а не зна. се зашто.
- Лако је погодити рашта! - одговори младожења. - Ова погрда Чеврља лупао је и рекао ружну ријеч, а она, као 'но ти женица мека образа, заплака се.
Перо се ухвати за те ријечи, пак се стаде - онако братски - подругивати Илији како му се пренемаже и бебуни откад се оженио. "Не вали ти већ ништа, него да натакнеш клобук, да научиш пркелати, па да се превијаш пред њом као прави растрижењак!... Женица мека образа! А што не речеш смјеста: Сињора! Бу ђорно! Пуклименти! - Пак још јој се поклони, ево овако!"...
На то сви прснуше у смијех и Илија исти. Лијепа љубав братска огрија их, као њекад, те синуше и отвори им се воља на шалу. Одавно веселији не бијаху, нити радије прионуше на свој мучни рад.
По ужини, баш легли под маслине, кад али доигра на коњу њеко момче из њихова сусјества вичући:
- Кући брзоте!... Умрије Шпирак!...
- Шта наопако? - Је ли те он послао? - Зар му је горе? - питају, што који.
- Стрина ме послала и поручила је да часа не часите!... Поп је већ био и наредио га с богом!...
Ту се већ није имало шта разабирати. Илија први окрочи мазгу, Митар за њим, Перо узјаха коња, те запрашише у све махове. Чеврља и дјетић трчаху за њима.
Затекоше Шпирака с воштаницом у руци. Крај њега Марија, поп и сусједи. Самртник бјеше занијемио, али још маличак у свијести. Гледао их је свијех редом, па издахну...
- Човјека може нестати у тренутку, то знамо, али здрава људина као што бјеше овај Шпирак не би прије свршио ван да од пушке, или од ножа! - рече топ крстећи се.
- Ми га звасмо старијем од мила, али он бијаше тек превалио педесету, - дода њеки сусјед. - Ето видите ни један му зуб не бјеше крњ, очи као у јастреба, а лице увијек румено. А, брате, копао је уза синове, могао је натоварити на машче педесет ока, могао је по цио дан ходити, - брате човјек у цвијету снаге, па ето на пречац!... Бого мој, што смо га на овом свијету...
Синови, Аница и Марија скаменили се, двоумећи: је ли сан или јава. Пошто се освијестише, Марија прва стаде се бусати шакама у главу, наричући: "Куку мени, грјешној!" Аница се онесвијести. Илија, Митар и Перо клекоше крај мрца. Чеврља се подбочи и стаде ходати по кући, вичући: - Ето, ћаћа, јадни ћаћа, - ето како ћеш цуцукати унуче!... Зла нам срећа, којој си се надао!... Као да. није... сам слутио!...
Чељад скочише да их поутјеше. Аница, премда бјеше изван себе од јада, разумједе да би се могло и веће зло догодити, те се објеси Чеврљи о врат. Ђуро, муж јој, поможе, па наговорише Чеврљу до оде с њима, докле мину први болови.
Пошто се уреди што је најпрече било око покојника, посједаше укућани и извањци. Марија је једнако понављала оне три ријечи: - "Куку мени, грјешној!" - Знадијаху сви да не бијаше рјечита, али се свакоме чудно учиње што јој се језик не дријеши на друго што. А кад и извањци чуше како је прошле ноћи јечала и како је одмах затијем свекар изнемогао, онда сви разумјеше узрок смрти му. Нагађаху сви од које болести умрије, али се нико не усуди да искаже оно што свакоме бјеше јасно у глави, што свакоме бијаше наврх језика. Поњека баба ланула би ријеч да јој нијесу пред очима чврсте шаке Илијине. Митар, сиромах, мучи се тешкијех мука, разводећи своје и туђе мисли са црне истине, пак заврши: - Хајте, људи, што дувате у вјетар! Као да није божја да човјек умре, као и да се роди!
Поп је сву ноћ читао јеванђеља. Чеврља се бјеше утажио крај браће. Аница тихо. нарицаше чело главе очине. Марија се бијаше склонила у клијет...
Како је било Лујетићима на уранку кад кретаху на посао, не чујући онај мили глас, коме бјеху обикли откад знадијаху за се! Круту истину завије сан, али се она живље прикаже одморену мозгу и јаче тишти срце на таште. Како им је било дању, како ноћу, то може знати онај ко је подносио таке јаде. Митар је соколио браћу. "Радимо и молимо се богу да вас не задеси друга каква ненадна!"
Али им усуд не даде предахнути.
Друге недјеље великога поста растурило зваћа на све момке опћине рибничке који бјеху напунили двадесету а не прешли двадесетчетврту годину да се морају скупити на ложи. И Митар Лујетић. бијаше међу тијема. Кад се млади народ скркнуо на тргу, опколише га солдати са свију страна, па онда претур, са великог прозора на судници, прочита како је ћесару потреба да и Далмација дава солдатију и како се он (ћесар) нада да ће Далматинци бити јунаци, као што су били од искона, и да ће му бити вјерни. Иза тога дозивало по имену младиће, па их голе голишате мјерило по тегу, по ширини и висини, па их узело готово свијех и казало им да ће сваки десет година служити свога господара и нагнало их да се закуну.
Отргнути Рибнику његову снагу која га је хранила!
По Рибнику жалост, као да је куга поморила што је најљепше у њему.
- Ми смо војници одвазда, а сад хоће да смо солдати, - говорило се.
Али то не помаже.
На крстопоклону недјељу, пред подне, слеже се по обали готово сав рибнички народ и из околнијех села, те у силној граји и вардањи двојило се оно што бјеше "за цара" и укрца се на "вапоре".
Митар се изгрли и ижљуби с Илијом, с Пером, и с Маријом, пак узе на страну Чеврљу, те му је њешто за дуго причао, размахујући рукама; па га цјелива два пута у образе и истрча уза штицу, не обзирући се...
Лујетићи работаху боље и сложније него дотле, јер у труду тражаху утјехе. Ко их је гледао у послу, не знајући какве ране на срцу носе, ћаше им завидјети. Само Илија бијаше јако блијед. С почетка браћа не опазише то, али како се Илији не поврати румен у лице, почеше страховати и наговарати га да се лијечи. Али се Илија не да осолити. "Натрунио сам желудац, друго ми не вали." Ради, отимље се, но не може скрити да свакога дана губи снагу. Па стаде кашљуцати, па кашљати и изркивати сукрвицу. Једнога јутра освану му крај кревета локвица чисте крви. Тада се и он препаде и зарече да ће се видати, али кад дође љекар, Илија му обрну плећа, нити хтједе проговорити, нити попити што му се нудило. Сјутрадан се диже и отиде на баштину, гдје се преснијети усред работе; није могао ни рукама ни ногама, а дахће као пиле у шаци. Понијеше га дома. Лежао је два-три дана, па опет устаде, и поче зврљати по вароши. Народ се чуди гледајући мртваца гдје ходи. Ко га не бјеше подавно гледао, не могаше га већ познати. Више од једног чуо је несретник иза леђа гдје питају:
- Ама, бога ти, је ли ово Илија Лујетић! Шта би томе човјеку те ишчиље тако брзо?
Али се младожења узјогунио, те свакога дана бивао упорнији. Још браћа подношаху сваке јаде од њега: бреца, псује без икаква разлога, приговара им за свашто, тражи врх одабрана јела поједак, све му је криво, ништа му се не свиђа. Аницу не трпи на очи - само је Марији подложан, више но дијете мајци...
Тако је трајало до Цвијети, а тога дана леже логом.
Оно ријечи што му преоста уложи да преклиње браћу нека му пазе удовицу; нека живи на његову дијелу, ако се не преуда. То је много пута поновио, пак, за бољу тврђу, дозва биљежника да му пошљедњу вољу запише...
На велики четвртак, кад се раздвајаше ноћ од дана, растави се и он завазда од своје Марије.
Нека замисли ко може како би у кући Лујетића!
Колико је тежачкога народа у Рибнику не оста душе која искрено не пожали несретну кућу. Није, брате, шала, у девет недјеља три гроба испод једнога крова - јер у оно вријеме говораху да је солдат живи гроб. А каква три човјека нестаде! Сав народ, као из једнога грла рече да то не може бити од божје. Свјетина загуши кућу, обор, вртове - много их више него о свадби. Кукњава се разлијегала, како одавно није, а у тој страшној дерњави Аничин је глас продирао мимо остале.
Пред подне дође поп, који, премда уморан од дугачке службе црквене, што се врши тога дана, поче од своје воље читати света јеванђеља над покојником. У реду је било да се свак савлада, те и Аница умукну за њеколико, али не мога одољети, него помрси ријечи божје својим нарицањем. Старог свештеника облише сузе, но не прекиде, и тако се помијешаше ријечи што. тјеше са ријечима жалосна срца.
Удовица се не чу жива. Расплетена, блиједа, савила се у гуку иза врата и забленула се у пламичак од воштанице над Илијом.
Многи помислише да је изашла из свијести.
Кад поп доприје до главе седме јеванђеља по Матеју и изрече: "Јер каквијем судом судите, онаквијем ће вам судити; и каковом мјером мјерите, онако ће вам се мјерити", скочи Марија као помамна, као да је њека сила одиже, те потече к мртвоме вичући:
- Куку мени грјешној!...
Аница устукну, удари се у груди, па забугари:
Куку нама а не теби!...
Аох, Иле, не просто ти
Што ископа кућу нашу,
Што доведе проклетницу!...
Како што муња из облака блијесне, сину нож у Чеврљиној руци и забоде се Марији у њедра - и она се 'стровали мртва врху војна, а њега људи савладаше да не уложи на себе. (Предадоше га суду, а суд га оправи у истарску тамницу да робује дванаест година.)
А на велики дан у зору, кад на Спасовој цркви звона заславише а народ запоја: "Воскресеније твоје, Христе", сјеђаше Перо Лујетић сам пред пустом својом кућом и плакаше горко.