Цар и планински извори

У некаквоме царству била је једна тако велика планина, да је људско око није могло прегледати, ни коњске ноге прегазити, а камо ли избројити колико је у њој водених извора било; у којој нико други није могао живјети него мноштво вила. Кад цар чује за ту планину, обећа да ће дати своју кћер ономе који преброји и каже му колико је извора живих вода у оној планини и који му донесе са свакога извора по једну тиквицу воде, и многи се момци нађу те пођу, и смисле сваки како би могао избројити изворе, неко тако, а неко овако, а један понесе собом калем и мастила па на коју гођ воду дође запише на једном камену да је долазио како би све избројио, а не би се убројио; но залуду, јер су виле за њим оно слово побркале, те тако за годину дана вазда бројио, а никад не могао пребројити. Чује то некакав краљев син, па и он пође да окуша срећу, па кад дође у планину шједе испод једног највећег дрвета, и почне се молити Богу да му дарује како би их пребројио. Молећи се Богу полако, чу некакву грају негђе близу ђе се поинатиле виле између себе, а он се пришуња к њима да их види и да чује шта говоре, доклен га једна вила упази па завика: гледајте царева сина, а он се сакри те јој друге не вјероваше, а она: јесам га виђела, тако ми 377 извора те су у овој нашој планини. Кад царев син то зачу, врати се цару оне државе, и каже му све како је, а он њему поклони кћер.

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 3.