Car i planinski izvori

U nekakvome carstvu bila je jedna tako velika planina, da je ljudsko oko nije moglo pregledati, ni konjske noge pregaziti, a kamo li izbrojiti koliko je u njoj vodenih izvora bilo; u kojoj niko drugi nije mogao živjeti nego mnoštvo vila. Kad car čuje za tu planinu, obeća da će dati svoju kćer onome koji prebroji i kaže mu koliko je izvora živih voda u onoj planini i koji mu donese sa svakoga izvora po jednu tikvicu vode, i mnogi se momci nađu te pođu, i smisle svaki kako bi mogao izbrojiti izvore, neko tako, a neko ovako, a jedan ponese sobom kalem i mastila pa na koju gođ vodu dođe zapiše na jednom kamenu da je dolazio kako bi sve izbrojio, a ne bi se ubrojio; no zaludu, jer su vile za njim ono slovo pobrkale, te tako za godinu dana vazda brojio, a nikad ne mogao prebrojiti. Čuje to nekakav kraljev sin, pa i on pođe da okuša sreću, pa kad dođe u planinu šjede ispod jednog najvećeg drveta, i počne se moliti Bogu da mu daruje kako bi ih prebrojio. Moleći se Bogu polako, ču nekakvu graju negđe blizu đe se poinatile vile između sebe, a on se prišunja k njima da ih vidi i da čuje šta govore, doklen ga jedna vila upazi pa zavika: gledajte careva sina, a on se sakri te joj druge ne vjerovaše, a ona: jesam ga viđela, tako mi 377 izvora te su u ovoj našoj planini. Kad carev sin to začu, vrati se caru one države, i kaže mu sve kako je, a on njemu pokloni kćer.

Izvor

Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 3.