Хоћу ако Бог да, а ти? хоћу

Договарали се двије комшије у некакву селу да иду шјутра негђе к цркви на дернек, па један упита другога: кад ћемо? а они други одговори: шјутра на један сахат прије. него сване, ако Бог да, а они њему: валај, ја мислим ићи, па Бог дао али не дао. Кад у јутру, они што је рекао „хоћу ако Бог да" урани као што је и рекао, умије се, помоли Богу и руча, па испред куће зовне онога што је рекао да хоће, Бог дао оли не дао, но чује у кући његову чељад ђе кукају и лелечу, те он пође онамо, кад ли оног комшију спопале некакве муке по срцу да му душа испане. Упита га комшија: што ти се догоди? а он му одговори: ето моја црна памет и божја правда за то, што синоћ гријешно и беспаметно рекох: ја хоћу, па Бог хтио не хтио. Па посла по комшији цркви завјет, и одмах по летурђији пребоље као да му ко руком диже муку са срца и више никада није ништа говорио ако није рекао: хоћу ако Бог да.

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 9-10.