Hoću ako Bog da, a ti? hoću

Dogovarali se dvije komšije u nekakvu selu da idu šjutra negđe k crkvi na dernek, pa jedan upita drugoga: kad ćemo? a oni drugi odgovori: šjutra na jedan sahat prije. nego svane, ako Bog da, a oni njemu: valaj, ja mislim ići, pa Bog dao ali ne dao. Kad u jutru, oni što je rekao „hoću ako Bog da" urani kao što je i rekao, umije se, pomoli Bogu i ruča, pa ispred kuće zovne onoga što je rekao da hoće, Bog dao oli ne dao, no čuje u kući njegovu čeljad đe kukaju i leleču, te on pođe onamo, kad li onog komšiju spopale nekakve muke po srcu da mu duša ispane. Upita ga komšija: što ti se dogodi? a on mu odgovori: eto moja crna pamet i božja pravda za to, što sinoć griješno i bespametno rekoh: ja hoću, pa Bog htio ne htio. Pa posla po komšiji crkvi zavjet, i odmah po leturđiji prebolje kao da mu ko rukom diže muku sa srca i više nikada nije ništa govorio ako nije rekao: hoću ako Bog da.

Izvor

Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 9-10.