Хајдуци на мегдану добивају дјевојку за младог Грујицу
0001 Вино пије Раде и Новаче,
0002 Вином служи Грујо, д’јете младо,
0003 Вином служи, али га не пије.
0004 Отац му је Новак бесједио:
0005 »Ој Грујица, драго д’јете моје,
0006 Што ће рећи, мој једини сине,
0007 Вином служиш, али га не пијеш?
0008 Оли си се, д’јете, наљутило,
0009 Гдје те старац оженио нисам?
0010 Ако ћеш се оженити, синко,
0011 Ено кћерце дужда млетачкога;
0012 Мени ће је дужде даровати,
0013 Може теби за Ијубовцу бити.
0014 Ако не ћеш, драго д’јете моје,
0015 Л’јепе кћерце дужда млетачкога,
0016 Ено т’ секе бана задранскога.«
0017 Али ми је Грујо бесједио:
0018 »О мој бабо, старино Новаче,
0019 Не ћу кћерце дужда млетачкога,
0020 Нит сестрице бана задранскога,
0021 Него бих се оженио, бабо,
0022 Из Удбине, из турске Крајине,
0023 Л’јепом секом Мује Арничића,
0024 Какве, бабо, на Крајини нема.«
0025 Кад је старац р’јечи разумио,
0026 Добавио дивит и артије,
0027 Па он кити листак књиге ситне,
0028 И шаље ју на б’јелу Удбину,
0029 На Удбину, на турску Крајину,
0030 А на руке Арничића Мује.
0031 Овако му старац бесједио:
0032 »Пријатељу, Арничићу Мујо,
0033 Чуо јесам, а видио нисам,
0034 Да ’е у тебе одгојено злато
0035 По имену Ајкуна сестрица
0036 Поклон’ ми је, драги пријатељу
0037 За Грујицу, јединога сина!
0038 Ако л’ ми је поклонити не ћеш:
0039 Рок недјеља, мегдан понедјељак!
0040 Ти напери од злата кочију
0041 У њу мећи секу Ајкунију,
0042 Под кочију девет бедевија,
0043 А десету Шајку палиглавку!
0044 У кочију троје егбе блага,
0045 А око ње пет стотин’ Турака,
0046 Удбињана, на гласу јунака,
0047 Ти пред њима, Арничићу Мујо,
0048 И твој братац гојени Алија,
0049 Међу Тами Тале Будалина,
0050 На кулашу, коњу беговскоме:
0051 Заврга’ се дреновом батином,
0052 У којој је хиљаду чавала.
0053 Ја ћу узет од злата кочију,
0054 У кочији кћерцу Анђелију,
0055 Под кочијом девет бедевија,
0056 Девет враних, а десета б’јела,
0057 Ова б’јела девет ождр’јебила;
0058 У кочији троје егбе блага
0059 А око ње пет стотин’ војака,
0060 Ја пред њима, Старина Новаче,
0061 И мој побро Мали Радојица.
0062 Међу нами Грујо, д’јете младо.«
0063 Књигу штије Арничићу Мујо,
0064 Књигу штије и тешко уздише.
0065 Мисли Мујо, да не гледа нитко,
0066 Гледа’ га је гојени Алија,
0067 Пак Алија Муји говорио:
0068 »А мој брате, Арничићу Мујо,
0069 Откле књига, огњем изгорјела?«
0070 Ал је Мујо брату бесједио:
0071 »А мој брате, гојени Алија,
0072 Ова књига, огњем изгорјела,
0073 Од Приморја, мјеста каменога,
0074 Од делије Старине Новака,
0075 Да му дамо Ајкуну сестрицу.
0076 Ако л’ му је дароват не ћемо:
0077 Рок недјеља, мегдан помедјељак.«
0078 Ал Алија Муји бесједио:
0079 »А мој брате, Арничићу Мујо,
0080 Док је Али на рамену глава,
0081 Не ће поћи у кауре Ајка.
0082 Већ отпиши Старини Новаку:
0083 Што је писа’, нек се не порече:
0084 Рок недјеља, мегдан понедјељак,
0085 Насред равног поља Ливанскога.«
0086 Књигу штије Старина Новаче,
0087 Књигу штије, а на њу се смије,
0088 Пак оправља од злата кочију,
0089 У њу меће кћерцу Анђелију,
0090 Под кочију девет бедевија,
0091 Девет враних, а десета б’јела;
0092 Ова б’јела девет ождр’јебила.
0093 У кочију троје егбе блага,
0094 А око ње пет стотин’ војака,
0095 Он пред њима, старина Новаче,
0096 Уза њ побро, Мали Радојица,
0097 Међу њима Грујо, д’јете младо.
0098 Пак одоше на Ливанско поље
0099 И попеше б’јеле чадорове.
0100 Дан по данак, понедјељак дође,
0101 Ал ти јаше Арницићу Мујо,
0102 На вранчини, ка’ на б’јелој вили,
0103 А за Мујом гојени Алија
0104 На дорину, добром коњу свому.
0105 За Алијом Тале Будалина:
0106 Заврга’ се дреновом батином,
0107 У којој је хиљаду чавала,
0108 Пак за њима од злата кочија,
0109 У кочији лијепа Ајкуна,
0110 А око ње пет стотин’ Турака,
0111 Удбињана, на гласу јунака.
0112 Виче Мујо иза свега гласа,
0113 Пак дозивље Грују, момка млада:
0114 »Ој Грујица, од курве копиле!
0115 Ако те је породила мајка,
0116 Ходи мени на мегдан јуначки!«
0117 Кад Грујица р’јечи разумио,
0118 Он посједа ђогу од мегдана,
0119 Своје бојно копје положио,
0120 А бријетку ћорду извадио,
0121 Па на Мују јуриш учинио.
0122 Удрише се два млада јунака
0123 Насред поља Ливна великога.
0124 Али Груји Бог и срећа дала,
0125 Налети му на десницу руку:
0126 Удара га Грујо, момче младо;
0127 Како га је лако ударио,
0128 На дви га је поле раставио,
0129 И седло је под њим пресјекао.
0130 Кад то види Старина Новаче:
0131 »Бог т’ убио, драго д’јете моје,
0132 Тако ли се с’јеку потурице?
0133 Да то с’јече Старина Новаче,
0134 Пресјека’ би коња и коњика,
0135 Још би старац земље захватио,
0136 Гдје би мога’ њега укопати.«
0137 Истом старац тако бесједећи,
0138 Али виче гојени Алија,
0139 Виче курва иза свега гласа,
0140 Пак дозивље Малог Радојицу:
0141 »Радојица, од курве копиле,
0142 Ако те је породила мајка,
0143 Ходи мени на мегдан јуначки!«
0144 Једва тога Раде дочекао,
0145 Па посједа дебела путаља,
0146 Пак полети кано соко сиви;
0147 Супрот њему гојени Алија.
0148 Удрише се два млада јунака,
0149 Удрише се копјем од мегдана,
0150 Бојна им се копја изломише.
0151 Удрише се бријетким ћордама,
0152 Ал је Ради Бог и срећа дала,
0153 Тер удари гојеног Алију.
0154 Како га је лако ударио,
0155 Два каблића од њег учинио.
0156 Виче курва Тале Будалина,
0157 Виче јунак иза свега гласа,
0158 Пак дозивље старину Новака:
0159 »Лако ти је с дјецом бојак бити,
0160 Али није с Талом Будалином,
0161 Већ ми ходи на мегдан јуначки!«
0162 Кад је старац р’јечи разумио,
0163 Он посједа ждрала од мегдана,
0164 Пак он лети преко поља равна;
0165 К њему лети Тале Будалина,
0166 На њег баца дренову батину.
0167 Ал је Новак и од себе мудар,
0168 С коња се је старац откинуо,
0169 Преко њега она прелетила,
0170 У зелену траву улетила.
0171 Кад то види старина Новаче,
0172 На добра се коња заскочио,
0173 Од бедрице ћорду повадио,
0174 Пак удара Будалину Тала:
0175 Како га је старац ударио,
0176 На дви га је поле раставио
0177 И кулаша под њим пресјекао,
0178 Још је старац земље захватио,
0179 Гдје би мога’ њега укопати.
0180 Пак говори старина Новаче:
0181 »Бога вами, пет стотин’ Турака,
0182 Оли ћете с нами бојак бити,
0183 Ол Ајкуну младу поклонити?«
0184 Меду се су Турци говорили:
0185 »Да ми с њима бојак заметнемо,
0186 Лудо ћемо изгубити главе,
0187 Јер је наше друштво изгинуло,
0188 Изгинуло, што нам је ваљало.
0189 Већ ми дајмо Ајкуну дјевојку,
0190 А ми хајдмо нашем б’јелом двору!«
0191 Што рекоше, то и учинише,
0192 Младу Ајку њима поклонише.
0193 Кад се они Ајке добавише,
0194 Они иду у Доње Приморје,
0195 Од Ајкуне Анђу учинише,
0196 Прашчевине меса нахранише
0197 И лозова напојише вина.
0198 Л’јеп је Ајка пород изродила:
0199 Прве кћери, посљедње синове,
0200 Нек невјесте не затјечу заве,
0201 Нек се склања ђаво од ђавола!
