Уочи нове године

Светолик Ранковић

Уочи нове године

Уочи нове године Писац: Светолик Ранковић

          Легох рано, и, чини ми се, брзо заспах. Наједаред ми јака светлост продре до очију, отворих очи и занемих од чуда. Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица... На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом.
          — Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш.
          Не знам зашто, али тог тренутка паде ми на памет она прича о једном лудом и двојици паметне браће, па и не мислећи одговорих старцу:
          — Да ми је штогод онако... да сви Срби постану искрени И поштени... као она чудотворна свиралица... знате.
          — Знам, рече старац па извади испод тоге једну дугачку праву трубу од меди. — Изиђи на брег, па засвирај на све четири стране. Твоја ће се жеља испунити.
          Старца нестаде, у соби се опет навуче густа помрчина, али у руци ми остаде хладна дугачка труба. Обукох се брзо и изађох из куће. Дан се већ помолио, а ветар фијуче још бешње и страшније. Изађох на Калемегдан и дунух у трубу... Ветар дохвати чаробне звуке и однесе их муњевитом брзином далеко, далеко...
          Кад огреја сунце, прођох кроз Београд. Опазивши неку гомилу на ђумруку, сиђем тамо и видим да су то све трговци. Од једнога дознам да су сви поднели поновне декларације за сав еспап који су у минулој години пренели преко царинарнице... — Нећемо више да штетимо своју рођену земљу, — чујем где говоре, — грехота је. Хоћемо све поштено да платимо...!
          Осврнем се десно, а тамо још веће чудо: хиљадама буради поређано поред Саве. Винарски трговци журно ваде врањеве и чепове, а црвена течност куља у Саву. »Шта је то ?« — питам једнога. — »Нећемо више да трујемо рођену браћу. Просипамо овај отров...« 
          Пођем у чуду навише, поред Саборне Цркве, кад тамо, а из митрополије излазе гомиле заслужних свештеника; сваком на глави почасна камилавка или преко средине црвени појас. »По Богу, браћо, шта је то ?« питам их зачуђен. — »Ето, сад смо сви једнаки, јер смо сви деца његова...« 
          Крстим се од чуда и хвалим Бога!
          Навише, дубровачком улицом. Из оне двокатнице, где је била фирма с натписом Видело, Комарчић излази и путује у Сремчицу да пољуби у образ онога дрипца, коме је ономад одрицао права учешћа у самоуправи. Радоје стао на раскршће па раздаје сиротињи некаквих 3.000 динара...
          Обрнем десно, те поред Српске Заставе. Тамо седи Рибарац и журно пише чланак: »о погрешкама, заблудама и гресима либералне странке«. У чланку проклиње час, кад му је први пут дошла у главу луда мисао: да буде министар.
          По целој вароши необична живост: трговци избацују из дућана трулеж; глумци и управник народног позоришта грле се и љубе; газде београдских пивница издају келнерима друге наредбе о точењу пива...
          На телеграфу се откуцава депеша из Цариграда: »Шаљите бољег на моје место!« 
          — Боже, та ово је славно! мислим се и корачам напред журно и задовољно.
          — Господине, виче за мном момак из редакције.
          — Шта је? — осврнем се и видим му две банкноте у руци.
          — Ево, послао уредник за подлистак.
   

Извор

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 47-49, ИП "Народна просвета", Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.