Uoči nove godine

Svetolik Ranković

Uoči nove godine

Uoči nove godine Pisac: Svetolik Ranković

          Legoh rano, i, čini mi se, brzo zaspah. Najedared mi jaka svetlost prodre do očiju, otvorih oči i zanemih od čuda. Sva se soba sija, kao da je upaljeno hiljadu električnih sijalica... Na sredini sobe stoji visok suhonjav starac u belu ruhu, sa belom dugom do pojasa bradom.
          — Šta želiš, sine ? — reče mi starac — zaslužio si mnogo; daću ti štogod zatražiš.
          Ne znam zašto, ali tog trenutka pade mi na pamet ona priča o jednom ludom i dvojici pametne braće, pa i ne misleći odgovorih starcu:
          — Da mi je štogod onako... da svi Srbi postanu iskreni I pošteni... kao ona čudotvorna sviralica... znate.
          — Znam, reče starac pa izvadi ispod toge jednu dugačku pravu trubu od medi. — Iziđi na breg, pa zasviraj na sve četiri strane. Tvoja će se želja ispuniti.
          Starca nestade, u sobi se opet navuče gusta pomrčina, ali u ruci mi ostade hladna dugačka truba. Obukoh se brzo i izađoh iz kuće. Dan se već pomolio, a vetar fijuče još bešnje i strašnije. Izađoh na Kalemegdan i dunuh u trubu... Vetar dohvati čarobne zvuke i odnese ih munjevitom brzinom daleko, daleko...
          Kad ogreja sunce, prođoh kroz Beograd. Opazivši neku gomilu na đumruku, siđem tamo i vidim da su to sve trgovci. Od jednoga doznam da su svi podneli ponovne deklaracije za sav espap koji su u minuloj godini preneli preko carinarnice... — Nećemo više da štetimo svoju rođenu zemlju, — čujem gde govore, — grehota je. Hoćemo sve pošteno da platimo...!
          Osvrnem se desno, a tamo još veće čudo: hiljadama buradi poređano pored Save. Vinarski trgovci žurno vade vranjeve i čepove, a crvena tečnost kulja u Savu. »Šta je to ?« — pitam jednoga. — »Nećemo više da trujemo rođenu braću. Prosipamo ovaj otrov...« 
          Pođem u čudu naviše, pored Saborne Crkve, kad tamo, a iz mitropolije izlaze gomile zaslužnih sveštenika; svakom na glavi počasna kamilavka ili preko sredine crveni pojas. »Po Bogu, braćo, šta je to ?« pitam ih začuđen. — »Eto, sad smo svi jednaki, jer smo svi deca njegova...« 
          Krstim se od čuda i hvalim Boga!
          Naviše, dubrovačkom ulicom. Iz one dvokatnice, gde je bila firma s natpisom Videlo, Komarčić izlazi i putuje u Sremčicu da poljubi u obraz onoga dripca, kome je onomad odricao prava učešća u samoupravi. Radoje stao na raskršće pa razdaje sirotinji nekakvih 3.000 dinara...
          Obrnem desno, te pored Srpske Zastave. Tamo sedi Ribarac i žurno piše članak: »o pogreškama, zabludama i gresima liberalne stranke«. U članku proklinje čas, kad mu je prvi put došla u glavu luda misao: da bude ministar.
          Po celoj varoši neobična živost: trgovci izbacuju iz dućana trulež; glumci i upravnik narodnog pozorišta grle se i ljube; gazde beogradskih pivnica izdaju kelnerima druge naredbe o točenju piva...
          Na telegrafu se otkucava depeša iz Carigrada: »Šaljite boljeg na moje mesto!« 
          — Bože, ta ovo je slavno! mislim se i koračam napred žurno i zadovoljno.
          — Gospodine, viče za mnom momak iz redakcije.
          — Šta je? — osvrnem se i vidim mu dve banknote u ruci.
          — Evo, poslao urednik za podlistak.
   

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 47-49, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.