Трпен-спасен/IV
IV
Док је Бока ту своју улогу славно играо, донде је Гавра једнако практицирао. Скоро је већ и Глађеновића достигао.
Брије фино, шиша да боље ни фризер не може; штуцер је на ноте, држање му је мушко, већ је збацио са себе оно детињско, шегртско. Кунтови се радо од њега бријати дају. Поноса у њему прилична порција, и још му се једнако по глави докторство врзе, само не зна ц којег краја да започне.
Већ не мрзи ђаке, шта више, с њима се радо састаје, и прискрбљене крајцаре с њима троши; латински с ђацима говори, да не би заборавио што је на учио.
Од њега је већ и Бока нешто латински штрбекати научио, тако да га већ не би лако могао про дати.
Сад ће га отац већ за калфу ослободити, тј. начиниће га субјектом.
У реду би било да Љуба буде пре ослобођен, јер је старији у том рангу. Но то не може се принципалу јако замерити; свуд покровитељство влада, па зашто не и код мајстор Максе према свом рођеном сину, који је још и латинске школе учио. Он би и Љубу у један дан са Гавром ослободио, ал' је рад на тај дан част дати и игранку, па није рад да се јучерашњи шегрт покрај лаћмана врзе и скаче. Гавра је друго, син и практикант. Но он ће њега после на две недеље ослободити.
После ручка мајстор Макса пуши, нешто замишљен игледа. Госпођа Фема хоће напоље, да га самог остави, но он је задржи.
— Порцолану мој, ја сам рад да Гавру о мом патрону, светом Николи, ослободим.
— Па и време је већ, но када ћеш Љубу?
— После две недеље. Знаш, није резон Гавра и он у један дан; но мораш приправити велики ручак, само све нек буде у реду.
— Светона страну, ал' како ће онда бити три субјекта, а ниједног шегрта? Не би л' добро било да Боку отпустиш?
— Боже сачувај, одмамио би ми најбоље кунтове.
— Ал' је то несносан човек, морам искрено казати, већ не могу да га трпим, што је много много; кад год какву женску види, а он се кревељи, бекељи, очи изврће као коза на грмљавину.
— Та ваљда се на тебе, порцолану, није бекељио?
— Бо'ме јесте, особито у почетку, ал' ја сам му таке оштре погледе бацала да је увукао рогове.
— Па ништа зато, порцолану, и ја сам се као субјект на принципалице бекељио, ал' кад је паметна као ти, па га погледом одбије, и кад су мене тако одбиле није било никакве штете, нити ме је за то принципал отпустио.
— Ал' он све нешто око баца и на Милеву. Не сме од њега у авлију или у башту изићи, све вреба, све извиркује, па онда дај гитар, па све пева што би се могло на Милеву односити.
— Па ништа зато, уколико он већма лудује, утолико је већа Милевина слава, то јест, онда кад га неће; та колко сам и ја принципалским кћерима курисао, па опет ме је бодро око материно одбило као шарова. Пусти га нек лудује, али опет ти кажем, отпустити га не могу због кунтова.
— Ал' је несносан.
— Ја ћу ти, душо, на то нешто казати. Пуштајте га каткад и у друштво, па га узмите мало у хец, на миндрос, па ћете видити, да неће знати где му је глава. Лако ћете га збунити.
— Шта би онда Предић рекао?
— Смејао би се.
— Хајд', ман' се тога; а кад би Бока остао, шта ће нам Љуба?
— Е, онда мора даље ил' Љуба ил' Гавра.
— Шта Гавра? Ја би' волела да Гавра код куће остане.
— А ја би' га рад опет у Пешту Лоштајнеру послати; но други пут ћемо о томе.
— Ал' још једну да те запитам. Шта ће бити са Предићем и Милевом?
— Зар ти не знаш?
— Он је додуше казао Милеви, а то исто и мени, да он без Милеве живети не може; он додуше кауције нема, ал' напослетку готов је свући и униформу, па отићи у солару за беамтера.
— Јабогме кауције не могу дати, ја ћу само оно што могу учинити, а за друго нек се он побрине.
— Забога, ал' ако он не може, па ништ' не буде од тога, шта ћемо онда са Милевом?
— Нути, порцолану, зар таква девојка неће се ма кад удати?
— А оно бар сад за време да се пресече, ил' да га нисмо у кућу примали. Видиш, од тог доба већу кућу водимо.
— Ћути, порцолану мој, ја морам с господом посла имати. Лаћман је официр, а и ђенерал је официр, обадвоје имају официрски ранг, па кад се дружим са официром, тако је исто као да се дружим са ђенералом. Покрај њега сам добио толике официрске кунтове, а покрај њих пак другу цивилну господу, јер је и то у моди, куд бољи иду, тамо и остали. Видиш како се ти носиш, па твоја кћи, све су то Бока, Љуба и Гавра бријачом заслужили.
— Све је добро, ал' ако не буде нипгга у ствари, а језици рђави, па девојку на глас изнесу, шта ће онда бити?
— Ти си мати, па треба да имаш бодро око.
— Ма најбоље око, опет је свет рђав, нанесе ма шта, само другоме да шкоди.
— Па у најгорем случају не гине јој Бока, а још такових Бока има доста. Та и тебе, знаш, изнели су наглас кад си девојка била, са обрлаћманом Семенковићем, па си опет моја жена, мој порцолан, па шта ти фали?
— Е друга су оно времена била, онда није било таквих језика.
— Кути, порцолану, увек је тако било откад је света. Да није Ева језична била, не би ни Адама због једне запрећене јабуке из раја истерала. Но сада доста, морам ићи, јеси ли ме, душо, разумела, на светог Николу велики ручак, сос с реном, сарма, ћуран и прасе не сме фалити; позваћемо и нашег попу на ручак.
С тим Макса закључи разговор и оде.
Госпођа Фема управо није се из срца једила на Боку, но то је мрзила што је хтео као бајаги ц Милевом кокетирати, а она мисли да такви' ђувегија ма кад може добити њена Милева. Да не баца око на Милеву, можда му се не би тако оштра пока зивала.
Приближава се дан св. Николе, први зимњи светац. Ту је сад велика журба.
Већ на један дан пре начинише Гавру за калфу, управо за субјекта.
Ту је и св. Никола. Ручак велики. Гостију ту -шта. Ту је Максин парохијални свештеник, попа, го -сподин Јоан Благојевић, члан конзисторијални, има црвен појас, састава је јаког, трбух или благоутро -бије импозантно.
Пречасни госп. Јоан Благојевић седео је, нарав -но, у прочељу. Тај обичај почиње још од протопрез -витера јудејског и старотестаментарног, Арона, па се провлачи кроз времена свију римпапа до данаш -њих времена, и отуд произлази оно латинско, „екле -зија прецедит" тј., клир је увек први, особито још кад је „мајор", тј. „виши". Против те етикеције не сме се погрешити, јер иначе је увреда. Па не само који црвен појас има, него нека је јуче рукополо -жен, па већ му тај обичај пуним правом пристоји.
До пречасног господина на десно седи г. лаћман Предић. Ту је већ милитарна власт; на лево војени лекар „оберарц" Фишер. До доктора седи адвокат Свилетић, а до лаћмана кућедомаћин, мајстор Мак -са, да му при руци буде. После тога поређали се берберски мајстори, Лука Степић и још неколико, па напослетку Бока Глађеновић и Гавра, већ као субјект, па онда тек поређале се женске, госгтођа Фема баш покрај Боке, није било иначе, а Милева покрај свога брата Гавре. Y оно доба још није била мода да свака женска седи између два мушкарца. Милева опет тако је уграбила место покрај Гавре да је истина ниже, али преко пута косо према Пре -дићу седела.
Сто је био красно уређен, последњи ремек ше -грта Љубе, он је у томе вешт био.
Пречасни очита оченаш, благослови, па се руча.
Редак састав друштва. Ту се загрлила догмати -ка, тактика, докторство, адвокатско искуство и бер берија.
Дасујелаукусна била, то је већ код госпође Феме уобичајено. Она је то тако удесила да нај -лепши комади гледају на попу и лаћмана. То се већ зна, све вире, гледају на њих. Лаћману се угађа; попа ће свуд похвалити кујну и кућу госпође Феме, а то није шала.
Адвокат Свилетић није баш био задовољан са својим местом, држао је да он долази одмах после попе, ал' ипак га је добро јело и пиће разблажило.
Донесупечење, ћурана и прасе. Сваки извади, па тек што почну јести, а попа поглади браду и тр -бух, чак преко црвена појаса, дигне се са столице и овако наздрави:
—У здравље нашег доброга домаћина и дома -ћице, да их Бог поживи на меогаја љета, са својом „љубезном" дечицом, Гавром и Милевом. Гавра по стао слеме своје куће, а Милеву, да Бог да да је ви -димо што пре усрећену, то јест, са будућим својим супругом, на радост и утеху својих родитеља!
Бурно је: живио! сљедовало, чаше се испијају. Стари Степић гледи Милеву, мал' да не држи да је господин попа његовог сина Шандора за супруга мислио.
Предић је умиљато бацио поглед на Милеву, а Милева му тако исто врати, још се Предић са по -пом куцне, и дубоко му се шжлони, као из благо дарности.
На то се домаћин красно захвали.
Садсегости по вољи веселе. Ту би разговора о >с©дмим небесима, егзециру и биткама, о процесима, лечењу болести, пуштању крви, и о пијавицама.
Кућевна је омладина већ изашла у другу већу собу. Скупља се женско друштво. Красне мајстор -ске девојке, и гдекоје од мањих трговаца; од сена -торових ниједне.
Ту је и Бока и Гавра. Почну сви у кору умилно певати. Отвори се соба, уђе и лаћман. И попа радо слуша песме, ал' само, примети, да све буду бого -бојажљиве. Тако и би. Бока је и ту мајстор био, он је почињао, а све су помагале, па и лаћману се тако допало, да сад и он сам помаже, нити му што Бока смета! Ал' бадава, Бока је певач, па попи се тако допао да га је рад препоручити у препаран -дију; како би свршио, одмах би га узео сместа за учитеља и певца, — ал' Бока не пристаје.
Красно је видети ту киту мајсторских девојака! Све једре од здравља, јер су радене. Лице косом да пресечеш, чисто, без да је малтерисано; веселост ис -крена, поглед отворен, ал' скроман. Ма коју да би -раш, био би задовољан, па ма да си гроф.
Како оне слушају Боку Глађеновића када он пева! Како би се свака за сретну држала, само да се може назвати Глађеновићком, јер бадава, Глађе -новић, покрај свих својих мана, био је весељак и вредан калфа, а њима више и не треба.
Сасвим је друкчије падала у очи Милева. Кра -сна девојка, ал' на њој нешто сувише поношљив и слободан израз. О њеним хаљинама да млого и не говоримо. Докле су другарице чисто, ал' скромно и простије обучене, донде Милева у красним хаљи -нама све блиста. Нек је без замерке речено, гдекоје међу њима тако су просто обучене да према Милеви изгледају као да су њене служавке. Ал' срца њи -хова јошт није сујета прогутала. Лаћман се и око њих мало живље окреће, када Милева није у при -суству, али лаћманово срце ни не греје. Његов ви -соки сталеж, ранг, који га, као што мајстор Макса вели, ђенералу равним прави, не одговара осећању њиховог сталежа. Доста то, код њих више вреди Бока Глађеновић неголи лаћман Предић.
Крај ручку и весељу. Разиђоше се.
Сад је Гавра већ субјект.
Додвенедеље постаде и Љуба Виноквашић су -бјектом. Ту није било велике параде, обичан недељ -ни ручак, па крај.
Но сад долази важно питање.
Три субјекта, а ниједног шегрта.
И за самог Боку велико питање. Како је Љуба субјектом постао, одмах су већ коморати и један другом „ти" кажу. Љуба му чистио као шегрт ха -љине и чизме, па сад ц њим сместа коморат, то не иде, а то би иначе било сасвим у реду. Друго је Гавра, он је практикант и син.
И сам мајстор Макса види да тако не може би -ти, мора рештаурацију у кући држати.
СаветујесесаБоком. Сложе се у том да Гавру у Пешту Лоштајнеру пошљу, а да се Љуба задовољи са титулом субјекта, ал' да му Бока и од сада „ти" каже, и да неке и неке шегртске послове и одсада доникле обавља.
Љуба узме на се тај терет информације. За ру -ком му пође. Које што се већ ту научио, које што није рад да се у зимео доба креће, те на све при -стане.
Једна је ствар свршена, сад је ред на Гавру. Гавру није тешко информирати, он је већ одавна на то готов. Пешта му је Мека, Пешта му је рођено место његове докторске дипломе. Бар он тако мисли.
Но теже је било матер, госпођу Фему, на то склонити да свог јединца у свет пусти. Било је ту свакојаких жалосних појава, плача и јадиковања, и тек онда се склони кад јој сам Гавра отворено ис -поведи да би он као субјект, кад га она не би пу -стила, и сам у Пешту отишао и себи хлеб заслу живао.
Дакле, ствар готова, Гавра ће у Пешту.
Приправљају му се хаљине, ствари, као девојци дарови. Ниједан сенаторски син, ђак, није тако опремљен.
Већ при крају плаче и Милева.
Гавра се већ са својим пријатељима прашта.
Доспе време одласка. Гавра весело иде. Мати и сестра плачу, као да га никада видети неће, узбуде и оца, па и мајстор Макси кане суза. Није чудо, отац је, далеко путује, бог зна, шта му се догодити може, ал' дете мора света видети; и ту мајстор Макса има сасвим право.
Тежак је то растанак, видети младо, красно момче отиснути се од куће у свет, на неизвесно, где му нико здравље, живот и срећу унапред не обезбеђује.
Ал' тако мора бити.
Дође последњи тренутак. Сви плачу, сви су једна породица, и Макса, и Фема, и Милева, и Бока, и Љуба. Сви га грле, љубе, и он све грли и љуби. После Милевиног пољупца љуби исто место Бока, на Бокино место Милева, нема ту поноса, ту је чист излив срдачног осећаја.
Још једаред: збогом!
Сви га испрате на Дунав до пароброда. Ту још Макса преда ц поздравом и препоруком писмо на Лоштајнера. Већ је Гавра на пароброду. Зазвони трећи пут, повичу ... „Збогом!", једаред, дваред,... десет пута. Пароброд се прати очима, док једаред не измакне, и само се још дим види. И тај дим гледају докле сасвим не изчезну.
Гавре сад нема.
Иду кући, као са укопа.
Више дана све жалосно изгледа. Нема Гавре ... празна кућа.