Трпен-спасен/V
V
Шта већ толико јадикује породица Максина? Та син њихов иде да види света, да се што више научи. Што је год могао научити у Новом Саду, већ је све научио.
Шта се бринете за вашега Гавру? Са бријачем у руци може проћи сав свет.
Шта ће фалити Гаври? Рођен у Новом Саду, у српском Паризу, рођен од прастаре чисте берберске крви, штоно веле, pur sang берберин, у школи свог оца Максе, увежбан од толи знаменитог бербера Ђоке Глађеновића, шга ће му фалити ма куд оти шао.
Нови Сад, главни стан и ђенералска школа за бербера, а Србин — рођен берберин, то јест, бољег бербера на свету нема.
Шта ви бербери из Толеда и Севиле, и ви сви шпански бербери, шта сте ви према српском берберу? Пошљите амо све ваше бербере на конерт, на мегдан, па ћете сви ником поникнути, и мораћете признати да је српски берберин заслужио да од његовог плеха ваш дон Кихот себи шлем на главу на такне.
Стара, припозната је ствар да су српски бербери најбољи, а после њих долазе Турци, Мађари и Румуни. Србин брије брзо, лако и чисто; једва осетиш кад је почео и кад је свршио, нит' ти главу амо и тамо развлачи. Турчин чисто брије, и то докорена, ал' тако ти међу колена у пресу главу метне, да ако си слаб, можеш изда'нути. Мађар чисто и добро брије, ал' много цивра и кревељи се. Румун чисто брије, ал' мало потеже. Немац ил' те мора окрвавити ил' те рђаво обрије, да клице остану. Немац је већ бољи за фризера.
Српски берберин, штоно веле, у бријању има „сигурну руку", а то много чини. Кад би оваки Србин, који докторију или хирургију учи, покрај тога и бријати научио, колико би' имали Балаша, Билрота и Пирогова! О њиховој слави знају многе велике вароши приповедати, особито Пешта, Беч и Грац. Наћи ћеш их у Паризу и у Њујорку.
Не брините се за Гавру, он је сад у Пешти, а у Пешти је као код куће.
Сад је у официни само Ђока и Љуба, а кад има врло много посла, онда тек помогне и принципал, а то бива само кад је велики светац или вашар.
Љуба једнако лаћмана брије. Кад год доће, увек распитује за фрајлу, а Љуба поруке и отпоруке носи.
Мало помало, па се и госпођа Фема утешила. Писао је Гавра, да је здрав и да је у официни код г. Лоштајнера примљен. Веће радости мајстор Макси није требало.
Пролазе дани, дођу и прођу зимски први свеци, Божић и Нова година, и већ су ту фашанге.
Сад настаје радост за фрајлу, лаћмана и Глађеновића.
Салика једнако гања Ђоку да иде с њом на бал, ал' Ђока не сме на фрајмузику због касапа. Отишао је с њом двапут у друго место близу Новог Сада, у Футог, и ту се добро са Саликом наиграо, нит' су га тукли касапи нит' је ко код куће знао где је био.
Y Новом Саду су испала два бала најлепше, један официрски и један „пургерски".
На официрски бал били су позвати сви виши беамтери и сенатори са породицама, тако исто и јаче трговачке куће; трговчиће, бакале и мајсторе нису звали.
С великом натегом би позват са породицом и Макса. Ту је имао лаћман са својим коморатима доста посла. Они неће никако бербера на свом балу. Једни беху попустљивији, особито према фрајли Милеви, па су предлагали да фрајла Милева може доћи у друштву са другом којом позватом породицом. Било им је жао Милеве, јер је лепа девојка, а особита играчица, могла би бал дичити. То опет није резон. Други опет предлажу да и матер позову без оца. И то није у реду. Предић се са својим пријатељима бори за мајстор Максу, и победу одржи. Помогло му је то што је Макса имао кућу и дванаест ланаца земље, и био је члан варошке општине, општинар, прави „биргер" краљевске новосадске вароши.
Тако Макса сретно продре са породицом на официрски бал.
По вароши читава граја због тога. Гдекоје господске куће опет завиде Макси, па пристају уз оне који их оговарају.
Али Макси и његовој породици ни бриге.
Ђоку, наравно, официри нису звали; но он је баш упркос отишао са Саликом у Футог на бал, у великој сеоској биртији, и можда се боље провео него да је на официрском балу био.
Ето, ту је већ и официрски бал, баш у суботу; то је господски. Што је било госпоштине и нобилитета, све је ту. Банда солдачка свира. Господичићи цивилисте надмећу се у игри са официрима.
Фрајла Милеве још нема. Гдекоје се већ радују да неће ни доћи. Особито лаћман је немиран, нестрпљив, једнако извирује; кад уједаред ето његове даме.
Фрајла Милева, госпођа Фема, и господар Макса Свилокосић улазе. Дочека их лаћман Предић, поклони се, па фрајлу испод руке води, а родитељи за фрајлом, покаже им место да седну. Фрајла и госпођа седну, а господар Свилокосић помеша се међ господу. Сви на њих гледају. И могу гледати.
Бадава, најлепша је фрајла Милева. И мати још добро изгледа. Милева има роза хаљину, превучену финим тиланглејом, у косе уплетени бели и вишњикасти цветићи. Стас као у срне, ножице танко-формасте. Сва је рођена за играње; па њене црне очи, како се у њима стакленог осветлења зраци преливају. Шта је покрај њих рубин, шта ли дијаманат!?
Госпођа Фема имала је хаљину од модросребрнкасте свиле, врло јој добро стајала. Црномањасте при свећи увек млађе изгледају. Госпођа Фема је јако црномањаста, па изгледа за петнаест година млађа. Тако изгледа, као лепа, зрела девојка од двадесет и пет година, а да није покрај ње Милева, још млађа.
И господар Макса добро изгледа. Фини до колена црн капут, црне панталоне, бео „жиле", златан ланац; велики човек, велики бркови делијски расчешљани, изгледао је као какав пензионират коњанички обрштар. Господар Макса и тон светски познаје. Није хтео рано доћи, него доцније. Што се тиче његова држања, ту нема мане.
Банда свира „валцер", онда се то звало „тајч". Предић једва дочека. Официрска му је капа о кајишу о леву руку обешена, а десном прихвати Милеву, која се већ дигла, па играју. Тој лакоћи, тој брзини, и тој грацији нема пара. Ножице Милевине не виде се кад земљу дотакне. Кад се у игри савија, она њена гипка опружност мушке очи чара; већ и таласање њених хаљина је примамљиво. Сви као укочени гледају Милеву. Мушки се диве. Даме, које ћери немају, све је фале; фрајле... гдекоја гледи на њу издалека поноситим, „презрителним" оком, где-која опет баци брз поглед на њу, па га повуче брзо, зарумени се, боји се да се завист на лицу не примети.
— Све бадава, сакри'те се све пред Милевом, не помаже вам ту никакав ранг, па да сте све саме грофице, — тако мисли у себи господар Макса, кад види како Милева игра и како је сви гледају.
Сад се почну сви за Милеву отимати. Престаде сваки ранг, свако мисли, „сви смо по подобију божијем и убоги и богати", и гроф и берберин, ал' Милеву бог створи и украси што ретко кога.
Милева иде из руке у руку. Отац и мати све расту. Предић тријумфује над противницима, камарати приступају к њему, свако му руку стиска, гратулира.
Но додуше и Милева је све употребила само да учини добар утисак. Знала је да је граја због ње, да је завист прати, и да мора пасти ил' победити.
Свирају кадрил. Предић је већ нашао vis a vis, једну трговачку 'ћер, фрајла Катицу, и једног обрлаћмана. Фрајла Катица је била после фрајла Милеве најлепша, па је и она била трн у оку. Неке фрајле неће да играју, неке опет неће у тој колони где је фрајла Милева. Створе две колоне. Милева све везе. Лаћман никад пред никаквим командантом такве кораке није правио, пасија видети га, кад прави „ете" ил „ан аван". Кад дође „променад", а Милева с њим тако регуларно машира, у варијацијама такове еволуције прави, да су се сви, и сам мајор, дивили, доста би било за једног капитуланта. Али само при шанжирању руку гдекоје даме не хтедоше иој руку дати, но пружали су јој парче мараме, што Милева „презрително", ал' смешљиво мимоиђе. Када су то официри видели, закључе дати јој удовољство. Кад засвирају полку, сви редом ц њом играју, сви вичу: браво! фора!
Ова ноћ била је врх, зенит славе Милевине. Ова ноћ неће се никад заборавити.
Y одмору, када се фрајла Милева и фрајла Катица променирају, а официри око њих лебде, многе седеће даме и фрајле пакосне погледе бацају, но све заман.
Наступи одмор. Сад се вечера, банда свира; Максина је породица гост официра. Но нису ни они могли госиодара Максу Свилокосића постидети. Мал' који час, па Макса заповеда, токаљери и шампањери све лете. И ту је био Макса на свом месту. Наздравља се фрајла Милеви и породици, бурно: живила!
После одмора опет се игра.
Господар Свилокосић допао се са својим шармантним понашањем. Не само обер-, него и штабални су се официри с њиме радо разговарали.
Што ближе зори, друштво све веселије.
Рашћепури се старије друштво. Игра се „крајцминет". Ту је и господар Макса, игра са једном госпом, пензиониратом рехнунгс официјалком. Свако се диви како Макса игра. Крајц-минету крај.
Опет валцер играју. Сад бо'ме дође ред и на госпођу Фему. Започе с њом Предић, па онда за њим сви официри. Сад се тек видело ко је права играчица; види се да је у официрској школи игру научила. Све се отимају за њом, игра лако као перо. Као год што је фрајла Милева славно започела, тако исто је опет госпођа Фема славно завршила.
Даме се већ разилазе.
Дође субјект Љуба, отпрати госпођу и фрајлу, а господар Макса остане још у друштву, баш до бела дана, и славно проведе. Овај дан, та ноћ ужљебиће се у срце фрајле Милеве као најзнаменитији спомен у њеном животу.
Тако прође официрски бал. Многи ће га се се ћати.
Лаћман Предић је сретан, пресретан, ништа му не фали, само кауција и дозвола, па одмах би се женио. Али као што је споменуто, Ту ствар запиње. Он је син фелбаба, стао је у милитарну школу и постаде лаћманом. Откуд кауције? Господар Макса да све прода, којекако би се кауција набавила, ал' тако што не може нико од њега изискивати, не може нико желети да се убије. Меће и лаћман и фрајла Милева на лутрију, ништа не помаже. Страшно се у њему љубав разгорела, не зна сам шта да чини.
Тако исто и фрајла Милева страда.
Љуба иде једнако лаћмана бријати. Лаћман се њему повери, и шиље по њему писма фрајла Милеви. Кадикад само цедуље запечаћене. Љуба је такође и од фрајле писмене поруке доносио. За ове је то знао Ђока, и проучио је сав њихов одношај и све слабости. Једаред оваку цедуљу пошље: „Драга Милево! Ако како год не дођемо до кауције, ил' свлачим униформу, па идем у солару, ил' се убијам." То је Ђоки доста било. Сад тек сину сунце бољој нади. Мало помало увукао се у све њихове тајне.
Кад је видео, где лежи слабост лаћмана, да нема кауције, и по томе да је не може узети, он одмах поста веселији, слободније се показује пред фрајлом. Сравнио је себе са лаћманом, и пронашао је да је он сретнији човек, да се може женити кад хоће, ал' лаћман не. И ово његово надмоћије показаће му фино првом приликом.
Држаће се још један „трговачки", па онда „пургерски бал." „Трговачки" није „пургерски", а „пургерски" није „трговачки." Може когод бити „пургер", али зато није „трговац". То су појмови свуд по малим провинцијалним варошима. Трговачки је бал већ у мањем месту као pique-nique, а „пургерски" носи карактер занатлијски. Пургерски је бал демократски, они примају и оне који се држе у рангу вишима од њих, пустиће и грофа, оне друге пак, ниже од себе, не пуштају. Разлика је још само то што су они на овом пургерском балу домаћини, не вежу се никаквих прописаних тоалета, ни мода, и ако би ко стран као гост њи' у томе исмевао, сваки пургер као домаћин показао би му врата, и могао би се сретним држати ако само мирно прође.
Но пургерски балови доиста и јесу најзанимљивији балови.
Ти добри вредни мајстори и мајсторице са својим синовима и кћерима, то су домаћини пургереког бала.
Трговачки је бал био и прошао. Кад је већ господар Макса са својом породицом позват био на официрски бал, наравна ствар да је морао бити по зват и на трговачки. Иначе би била увреда за официрски бал. И на овом балу била је Милева са родитељима и лаћманом. Ни овде није било Глађеновића. Није био занимљив бал, крута је етикеција владала.
Сад долази пургерски бал. Уредили су га занатлије, а уредитељ је био госггодар Макса Свилокосић. Цена уласка мала. Сва господа могла су доћи, и милитарна и цивилна, па и трговци. Права демокрација. Обући ће се ко како хоће, без прописа, наравно само чисто. Банда је циганска. Какви пикники, какви официрски балови, све на страну, видећете како се ту весели.
Господар Макса, пошто му је дуго чекати на балу вечеру, најпре вечера код куће, премда ће и на балу вечерати, јер он не вечера код куће из ципилука као многи други. Госпођа Фема се такође мало прихвати, али Милева неће ништа.
Мајстори, главни чланови пургерског бала, и они ће сви најпре код куће вечерати, али ће опет зато свако на балу вечерати. гдекоји и по двапут.
Сад ћемо видети панораму.
Већ се скупљају. Њихово скупљање не траје дуго. мало час па сви су ту. Њима је ноћ кратка.
Сви су ту.
Ето видиш здраве касапске момке, у шпенцлима, виде им се јаке мишице кроз тесан рукав; где који је у капуту. Ено опет столарски, ковачки и пинтерски момци у мало подужим капутима. Ено, опет, у финим фраковима, белим рукавицама, то су трговачки момци. Од оних првих слабо који има рукавица; ето лаки' шнајдера и бербера, све уфитиљени и углађени.
Да је ту и Ђока, нема сумње, како би пургерски бал био без њега. Берберски субјекти одмах се познају. Ђока опет има нов плаветан фрак место оног што су му касапи растргли, са жути дугмади, у таком се Салики допао, беле панталоне и „жиле", црвен краватл, коса фризирана. Други субјект је опет у жутом фраку, трећи у зеленом, све са жутим дугметима, и сви улизани.
Налази се нешто и милитарије, унтрофицира неколико, ал' г. Предић не сме фалити. Официри се повуку у креденц.
Од мајстора опет има их од свију заната, све поштени и честити мајстори. Сваки у капуту дугачком, са собом носи лулу с кратким камишом и коштек. Ту су они го'сподари, нити им каква етикеција заповеда. Госпође мајсторице скромно и чисто обучене, тако као у недељу када се по променади шећу: чиста хаљина, фина капица на глави. Видиш и код мушких и код женских пуна, једра лица, здраве, јаке руке, из сваке посао и здравље вири. Гдекоји мајсторски момци навукли су рукавице. Добро им не стоји, боље би било да своје радене руке у њиховом голом поштењу покажу.
Цигани почеше свирати леп „полонезмарш", па после тога одмах са започе игранка.
Започну свирати „валцер"; онда се звао „тајч", а био је прави „трајшрит". Додуше, већ од десетину година играо се „цвајшрит", ал' на пургерском је балу највећу улогу играо „трајшрит".
Започеће господар Макса са шнајдерком цехмајсторовицом, а госпођа Фема са касапином и арендатором свију новосадских касапница. „Трајшрит" дивно иде.
Господар Макса, мада је био много јачи од цехмајсторовице, ипак је лако играо. Ухвати мајсторицу за појас, па дигне леву ногу и савије до колена, лагано се окрене на лево играчице, и већ се окрећу. Мајсторица се у окретању диже еластично од земље, нешто и подскакује, и виде јој се сасвим малене и суптилне ноге. Када је господар Макса приметио да са ваљаном играчицом посла имаде, а он из обичног „трајшрита" пређе у „штајерски лендлер." Ту се могло шта видети. Сад се с десном, сад с левом обавија око главе са играчицом, праве фамозне „туре", да ови у њих гледају; цехмајсторовица се савија у струку, тек што се не преломи.
Но ни касапин са госпођом Фемом није био постидан. Јак арендатор, ма већ и пупав, обухватио је госпођу Фему тако снажно, да се сва у средини к њему привила, као фишпан, ал' утолико сигурније с њом игра.
Шнајдерски цехмајстор обухватио је арендатор-касапиницу; цехмајстор је био врло лак, а касапиница јака, пуна, као сабијена, ил' лепше рећи, као наливена, премда кринолин није носила. Шнајдер скаче, баца ноге, а понекад захукти се у окретању као крак сувачиног точка око осовине. Под касапиницом земља тутњи, а кад се окреће, све на њој трепеће. Господар Макса гледа на њу, па примети да шармантно игра, и још то дода да јој лепше стоји кад с леђи' игра. То су наравно ствари укуса, јер код господара Максе такав је естетичан укус у пластици, а код другог опет противно.
Сад сви почну за овима играти „трајшрит", да је пасија било видети.
Најлепши је проспект био споља. Служавке, куварице и кочијаши уживали су, све то кроз прозор гледајући. Најлепша панорама и вертеп.
Престане „тајч".
Мало се отпочине, па опет почну „галоп" свирати.
То је тек славна игра. „Галоп" већ по себи има знамениту улогу у животу. „Галоп" је већ у јахању важна коњска линија. По брзини његовој означена је и сува болест, кад се за шест недеља умрети мора, — „galopierende Auszerung."
Дакле, сад „галоп", или као што су га мајстори назвали „калуп". Господар Макса се сад ухвати s касапиницом. То је већ пар људи, не као са шнајдером. Најпре се штелују. Стану человито једно према другом, па онда господар Макса прихвати десном леву, а левом десну руку касапинице, а врхови од ногу стоје сасвим у паралелној линији. Тако се сад s бока јурипшти мора. Наклате се па даље. За њима јури касапин са госпођом Фемом, цехмајстор са једном пекарицом, цехмајсторица са својим старијим калфом, цушнајдером. Тако опет за овима јуре остали. Дивно је гледати то коло, тај венац.
Господар Макса јури напред као локомобил. Враг не да шнајдер-цехмајстору мира, хоће да покаже своју извроност у брзини, истрчи из кола, па пројури испред господар Максе, да буде он први. Но, баш кад стиже до те тачке пред господар Максу, ал' господар Макса у фурији хитрости таком снагом удари s бока шнајдера да се овај одмах са пекарицом преметне. Господар Макса је „невидимо и непостижимо" преко ових прејурио; но арендатор-касапин преметне се преко њих. За њима што долазе, већином се попреметају. Музика стане, господар Макса брзо доплеја да дигне госпођу Фему, и извади пекарицу испод касапског терета, што му и пође за руком. Цехмајстор се први провукао као шило кроз све, и мало је само од терета стењао, иначе није пострадао. Цехмајсторица са својим калфом тако је сретно пала на гомилу, ил' управо s бока мало се превила, да је изгледало да су само нагнути, тако као кад се наслони на диван, на спавање. И Глађеновић је ту насео са једном ћурчијском сејом, ал' малер је био тако мали да је цела ствар као мали „виц" за њега изгледала.
Да је ту било од стране остале публике, која није играла, пикантни', шта више и масивни' при -медаба, смеја, и пљескања, може се мислити. Тако је изгледало, као кад је Вулкан Марса и Венеру негда са финим дротом опколио и опсео, а мушко и женско смеје се олимпијски.
Y згодно доба на ту гунгулу, пређе лаћман Предић са фрајла Милевом из креденца, те стану на праг сале, смеше се иронично, Милева метла на уста мараму, и сасвим је из вида изгубила да су баш тата и мама били те сцене најважнији објект и субјект.
Но та незгода није дуго трајала. Господар Макса повиче: фора!, и опет засвирају „калуп".
Сваки са својом играчицом опет истерује, и кад се неколико пута окрену, публика тапше, и тако „со славоју" доврше.
Господар Макса и арендаш-касапин учинили су своју дужност, па оду у креденц.
Омладина пак даље игра.
Сад тек весело изгледа. Ту су ти касапски момци, ћурчије, шнајдери, абаџије, папучари, шустери, берберски субјекти и остали. Мајсторске девојке све красније и здравије. Нема на њима скупог одела, нема „газова", „гроденапла", и још не знам какви' бесова, но обучене су у листер, бареш и жагонет, ал' здравље из њих вири. Колико жели Глађеновић да би се разболеле, да им може као субјект пијавице мећати, али никад ни до једне не дође, јер су све здраве.
Унтерофицири играју као бесни, јер знају, кад се jедаред официри помешају, морају се чистити; а то ће скоро настати.