◄   XIII I II   ►

ТРЕЋИ ЧИН

Раскошна византијска дворана у трикалскоме двору у Кастру. У дну су два велика отворена лука. Пред широким стубом који носи ове лукове, у ниши, камена фигура као фонтана, из које тече вода. Са страна, из којих се улази, ниска, богато застрта седишта која се простиру дуж целих зидова, а завршавају се богатим дрворезним наслонима. Са таванице виси трокраки светњак у коме гори памук натопљен уљем. Натраг на стубу, с једие и друге стране фонтане, као и на стубовима са стране, учвршћени гвоздени прстенови у које ће, доцније, слуге утурити бакље. Овде и онде трокраки саџаци на којма ће се доцније упалити тамњан, измирна и сухо цвеће које пријатан и опојан мирис разноси. Вече је. Небо, богато искићено звездама, догледа се кроз задње сводове. Сцена је празна.

I

ВЛАД, ГРУБЕША, СЛУГЕ и СЛУШКИЊЕ

ВЛАД( Долази с лева говорећи за собом): Овамо! (Долази пет до шест слугу носећи упаљене буктиње.) Ставите их у Прстенове! (Слуге убадају бакље у прстенове).
ГРУБЕША (Долази с десна говорећи за собом.): Овамо! (Улази седам осам девојака носећи у скутовима цвеће) Поспите свуд, на све стране, у сваки кут! (Девојке посипају цвеће).
ВЛАД (Грубеши): И досад је било весеља у двору трикалскоме, ал’ овакве спреме први пут.
ГРУБЕША: Као да смо какву велику победу добили.
ВЛАД: Порфиријасе! Јесу ли све певачице и свирачи на окупу?
ПРОФИРИЈОС: Јесу!
ВЛАД: И Агора и Агафа и Агата из Касиопе? И Андроник?
ПРОФИРИЈОС: Сви су ту!
ВЛАД: Нареди нека се спреми миришљава смола и сухо цвеће са Хиоса.
ГРУБЕША: Је л’ наточено вино и слатка ружина водица?
ПРОФИРИЈОС: Јесте!
ГРУБЕША: Је ли донето грожђе из Касталаније, смокве са Еубеје, неранџе из Магнезије и сочни нарови из Клиневоса?
ПРОФИРИЈОС: Све, све је ту!
ГРУБЕША: Добро, нек све спремно буде!
ПРОФИРИЈОС (Даје знак слугама те се повлаче десно и слугињама те се повлаче лево, затам се и сам уклони.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.