Теразије
| Теразије Писац: Бранислав Нушић |
Све до четрдесетих година деветнаестог века центар је српске престонице био плато над Савом, на коме се данас уздиже Саборна црква. Двор, митрополија, црква, српска кафана, школа, пошта, штампарија, све се то било сабрало на ускоме простору од шанца који се спуштао где су данас степенице па до данашњега музеја принца Павла. На Сави је тада био сав живот и сва трговина и то је кнеза Милоша привукло томе средишту, за које се веровало да ће и остати центар будуће престонице. Једне немачке новине од 1834. године, а у једноме допису из Београда, чак пишу и помињу ту намеру, велећи:
"Изван бедема Београда, крај Саве, много се сад зида. Кнез Милош хоће, као што се говори, нови Београд овде за своју резиденцију да оснује."
Но тада између горњег дела резиденције и Саве нису постојали ови данашњи камени степени, већ се силазило једном врло косом стрмени између куће пок. проте Вујића и Станимировића. Када се поводом смрти кнеза Милоша сабрала у Београд сва породица Обреновића, била је ту и Перка Бајићка. При одласку испратио је на лађу и сам кнез Михаило, а при повратку с лађе он зажели да се пешке попне до Саборне цркве да би се лично уверио о тешкоћи саобраћаја између вароши и Саве. Том приликом он је наредио да се одмах праве данашње степенице и то о његовом трошку.
Центар се српске престонице из овога краја пренаша на Теразије тек доласком на престо кнеза Александра Карађорђевића, а рећи ћемо којим поводом и зашто, пошто са две-три речи објаснимо претходну историју Теразија. У Београд је довођена вода са Булбулдера и са Малог Мокрог Луга. Вода је та спровођена кроз зидане водоводе (ђеризе), од којих је онај први булбулдерски ишао кроз Палилулу, Митрополитову башту, преко Скадарске улице на Чукур-чесму и Сака-чесму па ка граду. Други је ђериз ишао преко Макензијевог насеља, Цветног трга, поред двора, Теразијама крај "Руског цара" па на делијску чесму (данашња зграда Академије наука) и "Грчку краљицу". На узвишенијим тачкама тих водова Турци су подизали високе резервоаре (читаве куле) одакле се вода разводила лево и десно у споредније цеви, и те су се куле звале "теразије". Једне такве "теразије" биле су испред садашњег хотела "Москва", друге где је сада кафана "Руски цар" и треће где је сада "Грчка краљица". Највеће су биле ове на Теразијама које се најпозније и задржале те отуд и дале своје име читавом крају вароши.
Та кула теразијска дуго је стајала, јер ваља знати да су Теразије све до тридесетих година прошлога века биле пуст крај Београда. Шанац, који је ограђивао варош од "поља", водио је преко данашњег позоришног трга и ту се свршавала варош. Ван тога шанца било је поље и баре. Какве су то баруштине и ритине биле најбоље показује то што су тридесетих година Београђани ловили дивље пловке тамо где је сад Краљев двор. Тих истих година (наредба од 26. фебруара 1834) кнез Милош је наредио да се барут држи далеко "ван вароши" на Батал-џамији, и на Батал-џамији је, као месту врло удаљеном од вароши, изношено и варошко ђубре, и то га је толико било да је полиција, због близине двора, 1861. године решила да почисти Батал-џамију и том приликом изнела отуд 170 кола ђубрета.
Када је четрдесетих година то место, где је сад двор, купио Стојан Симић с намером да га наспе и назида кућу, Београђани су му се смејали и називали га будалом која расипа лако стечено благо.
Тих година је и кнез Милош све коваче и казанџије иселио из вароши и силом их натерао да се населе "ван вароши", на празно поље на Теразијама. Сви су добили бесплатне плацеве но с тим да их заграде. Многи су тада били и кажњавани зато што нису пристали да приме плац те да се троше и заграде га.
Илија Чарапић (син Васе Чарапића) као полицајац у Београду, под влашћу полицај-директора Цветка Рајовића, имао је нарочиту задаћу да дели плацеве на Теразијама. Ко год је пристао да загради, добио је плац, али тада многи ни на то нису пристајали.
Када је 1842. године ступио на престо Александар Карађорђевић, он није имао свога двора, јер су сви дотадањи конаци били својине Обреновића. Тога ради држава купи кућу на Теразијама коју је озидао Стојан Симић у бари, а коју је он лепо насуо. То је стари дворац који је после убиства краља Александра Ореновића порушен. Симић, када је продао држави ову, саградио је себи другу кућу, садање руско посланство.
Премештајем двора на Теразије премешта се и центар престонице и почну се тамо градити угледније куће, али је то ипак ишло врло лагано и постепено, и још су увек ту била поља на којима су гомилама лежала воловска кола и стока. Чак 1856. године, један Београђанин, који би хтео већ да се поноси Теразијама а не може, овако пише преко новина:
"Шта су берлинске "Липе" па шта и сами славни париски "булевари" према положају наших "Теразија"? Докле толики варошки и страни свет под берлинским "Липама" а париским "булеварима" најслађе часове одмора ужива и сећа их се докле је год жив, ми промичемо кроз наше "Теразије" овакве какве су сад, гди се толика сељачка кола и волови по цео дан налазе. Та такој улици за љубав, Париз куће као градове руши и толике милионе издаје."
Овај љубитељ "Теразија", а човек који је видео "Унтер ден Линден", предлаже да се Теразије засаде, који је предлог тек много доцније, 1860. године прихваћен, те су тада засађени теразијски кестени.
Али и поред кестенова, које је и тада као и данас било тешко одржати, наше Теразије још нису личиле на "Унтер ден Линден", ако ни због чега другог а оно зато што је у то доба још по Теразијама пландовала стока.
Поводом тога, "Видовдан", под 13. мајем 1861. године, овако цвили:
"Заиста је жалосно погледати како су наши људи нехатни према добру и улепшавању саме своје вароши. Лане су по теразијској улици посађени кестени, с намером да се, с једне стране, улица улепша а, с друге, да временом имамо ту пријатну шетницу. При свему настојавању власти ипак је за ово годину дана више дрвета поломљено и пролетос су на њихова места друга посађена, па ево од то доба још ни пуна три месеца а већ видимо неколико дрва поломљених. А откуда то? Због наше нехатности, због неуредног поступка са стоком. Научили смо се стоку пуштати да по улицама пландује, па од тог непристојног обичаја не можемо никако да се одвикнемо."
Но осим предлога да се Теразије засади кестеновима, почело се у то доба и украшавање Теразија. Стара чесма, лула утурена у кулу, врло је ружила Теразије, и држава се носила мишљу да ту подигне нову чесму. "Српске новине" од 1. јула 1858., говорећи о старој чесми, веле:
"Приметити имамо да је некада била реч и о томе као да ће само високо правитељство наше речену чесму изнова подићи с неким спомеником." Али та идеја оста неизведена, па је 1859. године, по своме повратку у Србију прихвати кнез Милош који се реши да је о своме трошку дигне, а у славу повратка своје династије. И он положи темељ познатој теразијској чесми 18. јула 1859. године, а доврши је 1860. године која је година и на чесми означена. (Ова је чесма касније, при уређењу Теразија, пренета у Топчидер и постављена крај топчидерске цркве.)
Одмах те године, пошто је и чесма подигнута, отпочело је на Теразијама и наглије зидање, тако да је с пролећа 1861. године једновремено почело зидање 29 нових кућа и то 22 од тврдог и 7 од слабог материјала.
А када је 1862. године отпочело разоравање шанаца и спајање унутарње старе и спољне, будуће вароши, зидање је на Теразијама све више напредовало.
У то доба почиње се мислити и на украшавање Теразија. Тако априла месеца 1851. године, покреће "Војвођанка" питање о подизања споменика Доситеју па, како је већ у то доба говорено и о подизању велелепне чесме на Теразијама, то тај лист предлаже да се на врх чесме подигне Доситејева статуа.
Једновремено са Доситејевим спомеником, који ће красити Теразије, помишљало се тада и на споменик Карађорђу. "Шумадинка" је у своме 4. броју од 1857. године овако писала:
"Први споменици на које Срби, нарочито у Србији, треба да мисле, то су Карађорђу и Доситеју. Први је основао темељ државе, други је основао темељ књижевности."