Terazije

Terazije
Pisac: Branislav Nušić




 Sve do četrdesetih godina devetnaestog veka centar je srpske prestonice bio plato nad Savom, na kome se danas uzdiže Saborna crkva. Dvor, mitropolija, crkva, srpska kafana, škola, pošta, štamparija, sve se to bilo sabralo na uskome prostoru od šanca koji se spuštao gde su danas stepenice pa do današnjega muzeja princa Pavla. Na Savi je tada bio sav život i sva trgovina i to je kneza Miloša privuklo tome središtu, za koje se verovalo da će i ostati centar buduće prestonice. Jedne nemačke novine od 1834. godine, a u jednome dopisu iz Beograda, čak pišu i pominju tu nameru, veleći:

   "Izvan bedema Beograda, kraj Save, mnogo se sad zida. Knez Miloš hoće, kao što se govori, novi Beograd ovde za svoju rezidenciju da osnuje."

   No tada između gornjeg dela rezidencije i Save nisu postojali ovi današnji kameni stepeni, već se silazilo jednom vrlo kosom strmeni između kuće pok. prote Vujića i Stanimirovića. Kada se povodom smrti kneza Miloša sabrala u Beograd sva porodica Obrenovića, bila je tu i Perka Bajićka. Pri odlasku ispratio je na lađu i sam knez Mihailo, a pri povratku s lađe on zaželi da se peške popne do Saborne crkve da bi se lično uverio o teškoći saobraćaja između varoši i Save. Tom prilikom on je naredio da se odmah prave današnje stepenice i to o njegovom trošku.

   Centar se srpske prestonice iz ovoga kraja prenaša na Terazije tek dolaskom na presto kneza Aleksandra Karađorđevića, a reći ćemo kojim povodom i zašto, pošto sa dve-tri reči objasnimo prethodnu istoriju Terazija. U Beograd je dovođena voda sa Bulbuldera i sa Malog Mokrog Luga. Voda je ta sprovođena kroz zidane vodovode (đerize), od kojih je onaj prvi bulbulderski išao kroz Palilulu, Mitropolitovu baštu, preko Skadarske ulice na Čukur-česmu i Saka-česmu pa ka gradu. Drugi je đeriz išao preko Makenzijevog naselja, Cvetnog trga, pored dvora, Terazijama kraj "Ruskog cara" pa na delijsku česmu (današnja zgrada Akademije nauka) i "Grčku kraljicu". Na uzvišenijim tačkama tih vodova Turci su podizali visoke rezervoare (čitave kule) odakle se voda razvodila levo i desno u sporednije cevi, i te su se kule zvale "terazije". Jedne takve "terazije" bile su ispred sadašnjeg hotela "Moskva", druge gde je sada kafana "Ruski car" i treće gde je sada "Grčka kraljica". Najveće su bile ove na Terazijama koje se najpoznije i zadržale te otud i dale svoje ime čitavom kraju varoši.

   Ta kula terazijska dugo je stajala, jer valja znati da su Terazije sve do tridesetih godina prošloga veka bile pust kraj Beograda. Šanac, koji je ograđivao varoš od "polja", vodio je preko današnjeg pozorišnog trga i tu se svršavala varoš. Van toga šanca bilo je polje i bare. Kakve su to baruštine i ritine bile najbolje pokazuje to što su tridesetih godina Beograđani lovili divlje plovke tamo gde je sad Kraljev dvor. Tih istih godina (naredba od 26. februara 1834) knez Miloš je naredio da se barut drži daleko "van varoši" na Batal-džamiji, i na Batal-džamiji je, kao mestu vrlo udaljenom od varoši, iznošeno i varoško đubre, i to ga je toliko bilo da je policija, zbog blizine dvora, 1861. godine rešila da počisti Batal-džamiju i tom prilikom iznela otud 170 kola đubreta.

   Kada je četrdesetih godina to mesto, gde je sad dvor, kupio Stojan Simić s namerom da ga naspe i nazida kuću, Beograđani su mu se smejali i nazivali ga budalom koja rasipa lako stečeno blago.

   Tih godina je i knez Miloš sve kovače i kazandžije iselio iz varoši i silom ih naterao da se nasele "van varoši", na prazno polje na Terazijama. Svi su dobili besplatne placeve no s tim da ih zagrade. Mnogi su tada bili i kažnjavani zato što nisu pristali da prime plac te da se troše i zagrade ga.

   Ilija Čarapić (sin Vase Čarapića) kao policajac u Beogradu, pod vlašću policaj-direktora Cvetka Rajovića, imao je naročitu zadaću da deli placeve na Terazijama. Ko god je pristao da zagradi, dobio je plac, ali tada mnogi ni na to nisu pristajali.

   Kada je 1842. godine stupio na presto Aleksandar Karađorđević, on nije imao svoga dvora, jer su svi dotadanji konaci bili svojine Obrenovića. Toga radi država kupi kuću na Terazijama koju je ozidao Stojan Simić u bari, a koju je on lepo nasuo. To je stari dvorac koji je posle ubistva kralja Aleksandra Orenovića porušen. Simić, kada je prodao državi ovu, sagradio je sebi drugu kuću, sadanje rusko poslanstvo.

   Premeštajem dvora na Terazije premešta se i centar prestonice i počnu se tamo graditi uglednije kuće, ali je to ipak išlo vrlo lagano i postepeno, i još su uvek tu bila polja na kojima su gomilama ležala volovska kola i stoka. Čak 1856. godine, jedan Beograđanin, koji bi hteo već da se ponosi Terazijama a ne može, ovako piše preko novina:

   "Šta su berlinske "Lipe" pa šta i sami slavni pariski "bulevari" prema položaju naših "Terazija"? Dokle toliki varoški i strani svet pod berlinskim "Lipama" a pariskim "bulevarima" najslađe časove odmora uživa i seća ih se dokle je god živ, mi promičemo kroz naše "Terazije" ovakve kakve su sad, gdi se tolika seljačka kola i volovi po ceo dan nalaze. Ta takoj ulici za ljubav, Pariz kuće kao gradove ruši i tolike milione izdaje."

   Ovaj ljubitelj "Terazija", a čovek koji je video "Unter den Linden", predlaže da se Terazije zasade, koji je predlog tek mnogo docnije, 1860. godine prihvaćen, te su tada zasađeni terazijski kesteni.

   Ali i pored kestenova, koje je i tada kao i danas bilo teško održati, naše Terazije još nisu ličile na "Unter den Linden", ako ni zbog čega drugog a ono zato što je u to doba još po Terazijama plandovala stoka.

   Povodom toga, "Vidovdan", pod 13. majem 1861. godine, ovako cvili:

   "Zaista je žalosno pogledati kako su naši ljudi nehatni prema dobru i ulepšavanju same svoje varoši. Lane su po terazijskoj ulici posađeni kesteni, s namerom da se, s jedne strane, ulica ulepša a, s druge, da vremenom imamo tu prijatnu šetnicu. Pri svemu nastojavanju vlasti ipak je za ovo godinu dana više drveta polomljeno i proletos su na njihova mesta druga posađena, pa evo od to doba još ni puna tri meseca a već vidimo nekoliko drva polomljenih. A otkuda to? Zbog naše nehatnosti, zbog neurednog postupka sa stokom. Naučili smo se stoku puštati da po ulicama planduje, pa od tog nepristojnog običaja ne možemo nikako da se odviknemo."

   No osim predloga da se Terazije zasadi kestenovima, počelo se u to doba i ukrašavanje Terazija. Stara česma, lula uturena u kulu, vrlo je ružila Terazije, i država se nosila mišlju da tu podigne novu česmu. "Srpske novine" od 1. jula 1858., govoreći o staroj česmi, vele:

   "Primetiti imamo da je nekada bila reč i o tome kao da će samo visoko praviteljstvo naše rečenu česmu iznova podići s nekim spomenikom." Ali ta ideja osta neizvedena, pa je 1859. godine, po svome povratku u Srbiju prihvati knez Miloš koji se reši da je o svome trošku digne, a u slavu povratka svoje dinastije. I on položi temelj poznatoj terazijskoj česmi 18. jula 1859. godine, a dovrši je 1860. godine koja je godina i na česmi označena. (Ova je česma kasnije, pri uređenju Terazija, preneta u Topčider i postavljena kraj topčiderske crkve.)

   Odmah te godine, pošto je i česma podignuta, otpočelo je na Terazijama i naglije zidanje, tako da je s proleća 1861. godine jednovremeno počelo zidanje 29 novih kuća i to 22 od tvrdog i 7 od slabog materijala.

   A kada je 1862. godine otpočelo razoravanje šanaca i spajanje unutarnje stare i spoljne, buduće varoši, zidanje je na Terazijama sve više napredovalo.
   U to doba počinje se misliti i na ukrašavanje Terazija. Tako aprila meseca 1851. godine, pokreće "Vojvođanka" pitanje o podizanja spomenika Dositeju pa, kako je već u to doba govoreno i o podizanju velelepne česme na Terazijama, to taj list predlaže da se na vrh česme podigne Dositejeva statua.

   Jednovremeno sa Dositejevim spomenikom, koji će krasiti Terazije, pomišljalo se tada i na spomenik Karađorđu. "Šumadinka" je u svome 4. broju od 1857. godine ovako pisala:

   "Prvi spomenici na koje Srbi, naročito u Srbiji, treba da misle, to su Karađorđu i Dositeju. Prvi je osnovao temelj države, drugi je osnovao temelj književnosti."


Branislav Nušić, Terazije