Тврдица/1
| ◄ ПРЕДСЛОВИЈЕ | ПОЗОРИЈЕ 1. | Позорје 2. ► |
ДЈЕЈСТВО ПРВО
ПОЗОРИЈЕ 1.
КИР ЈАЊА (разгледа аљину), ЈУЦА (шије).
KИР ЈАЊА: Пан метрон аристон¹, красно грчко мудрост. Све сос мера, све сос мера, па ћиш дођиш до велика слава. Ама проклето садашње свет оћи све високо: оћи мамузу, оћи бал, оћи кафана, оћи
свилена кадифа. О тис анангис!² Оћиш мода! Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава;
пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму.
ЈУЦА: И то би лепо јошт било!
ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је
било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!
ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти.
ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала? Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану? Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол.
ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили.
ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје?
ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим. У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим. Нити марите за мене, Нити водите бригу о
мени, него живим као свака последња у вароши.
ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка?
ЈУЦА: (А баш!)
ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу?
ЈУЦА: Изео се.
ЈАЊА: Шкиљи немарљиво, непромотрено, изио си! Сам си лебац изио?
ЈУЦА: Па изео се у кући.
ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао?
ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући?
ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр? О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет!
ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело!
ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај
свет, онда прави парада широко високо.
ЈУЦА: Господару, време је већ да се једанпут и ја с вами као жена са својим мужем разговорим.
ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?...
ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате..
ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема!
ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем. Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам
за онога пошла којега је моје срце изабрало.
ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу?
ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика.
ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар?
ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж љуби.
ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим.
ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи.
ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар.
ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити?
ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција: „Душо Јуцо, немој да си разговараш сос наше младо нотарош!“ Аја! Јуца нећи да ми чуи!
ЈУЦА: Он мене ради и не долази, него вас ради и због грчког језика.
ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос? Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш,
ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа...
ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају.
ЈАЊА: Што удају? Катица је дете.
ЈУЦА: Од осамнаест година.
ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди. Иха, како би госпођо Јуцо желила да донесим читава болта, да правим проклето штафирунг, да чиним парада, да држим свадба!
Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет!
ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице.
ЈАЊА: Какву жицу?
ЈУЦА: Катици на гитар.
ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар!
ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.
ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци!
ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом?
ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?
ЈУЦА: Ја мислим време је већ да ми нов шешир купите.
ЈАЊА: У, ху, ху! Па, па, па! Нову шешир! Милостиво госпођа! Кир Јања! Шешир?
ЈАЊА: Ја сам и код моје матере шешир носила.
ЈАЊА: Иди код твоју мати, нека ти купи.
ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж.
ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру?
ЈУЦА: Кад је био луд.
ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено! Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму.
ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи?
ЈАЊА: О, хондрокефалос! Море, славно греческо цар Александер го моли да прими дукати, велики како твоје чело, философ нећи: цар го моли, философ нећи. Е, де, де! (Гумари, што ниси узио тако
лепо новац, па да даш мене, да правимо лепа шпекулација).
ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена. Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир.
ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене?
ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде!
ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар.
ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава.
ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене?
ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите.
ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де?
ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас.
ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш! Не си плаши Јања, море, не!
ЈУЦА: Ви сте при просидби казивали да сте капиталист од сто хиљади форинти, а сад кажете да не можете један шешир да купите. То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена
растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да.
ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела?
ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота.
ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир?
ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира.
ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир?
ЈУЦА: Ја оћу да имам.
ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим.
ЈУЦА: Шта ће...
ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де! Јања има новци, Јања има велико дукјану, Јања је богато човек. О, оћи да умри Јања,
оћиш да вичиш: „Јао, мајки моја, да правим Јању од блато!“
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|