Tvrdica/1
| ◄ PREDSLOVIJE | POZORIJE 1. | Pozorje 2. ► |
DJEJSTVO PRVO
POZORIJE 1.
KIR JANjA (razgleda aljinu), JUCA (šije).
KIR JANjA: Pan metron ariston¹, krasno grčko mudrost. Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava. Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mamuzu, oći bal, oći kafana, oći
svilena kadifa. O tis anangis!² Oćiš moda! Kamo aspri? Glediš na baron, glediš na gospoda? Kajmeno! Ne znajš da ći da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? — bađava;
pošto pamvuk? — bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu.
JUCA: I to bi lepo jošt bilo!
JANjA: Što ti tu govoriš, škilji³, more, znajš li što je svet? Sediš kako milostivo gospođa, čekaš dvanaest sata da jediš, da pijš, da spavaš. Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je
bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico!
JUCA: Nisam se ni tom nadala da ću kod vas propasti.
JANjA: Nisi si nadala, što si si nadala? Da si voziš na četiri konji, da ti služi katanu? Suči rukavu, kukavico, pa čuvaj tvoja kuća, ako misliš da imaš leba i sol.
JUCA: Kad ste me prosili, vi niste tako govorili.
JANjA: Što sum govorio? da ti držim u lutku, da ti pravim maska. Nije dosta kad ti zovim: dušo Juco; kad ti kažim: pili moje?
JUCA: Otkako sam se u kuću. dovela, vi jošt niste zapitali treba li mi štogod, i kako živim. U kakovim sam se aljinama venčala, u tima n danas odim. Niti marite za mene, Niti vodite brigu o
meni, nego živim kao svaka poslednja u varoši.
JANjA: O škilji! Ne vodim briga za tebe! Što ti fali kod kir Janja? Imaš dosta leba, lepo kako zemička?
JUCA: (A baš!)
JANjA: Mumliš? Oćiš da mumliš? Što je ovo? (Donese lebac.) Ton djavolon! di je toliku lebu?
JUCA: Izeo se.
JANjA: Škilji nemarljivo, nepromotreno, izio si! Sam si lebac izio?
JUCA: Pa izeo se u kući.
JANjA: Srpsko hondrokefalos, ne znajš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao?
JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući?
JANjA: Ne znaš, škilji, a što si gazdaricu? Što sam ti uzio, da čuvaš kuća, ili da glediš na penćer, na mlado oficir? O, siromah kir Janja, moraš da propadniš kroz nevaljalo svet!
JUCA: Sad da propadne kroz malo leba što se u kući pojelo!
JANjA: Kučko prokleto, što mi dajš vatra u moju srcu? Esmo ručali kako firšt? Esm kazo da si čeka većeru? More, znajš što je to: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Kad je najveću sirotinju na ovaj
svet, onda pravi parada široko visoko.
JUCA: Gospodaru, vreme je već da se jedanput i ja s vami kao žena sa svojim mužem razgovorim.
JANjA: Što ćiš da govoriš, da mi praviš šteta?...
JUCA: Kad ste me prosili, vi ste meni ono obećavali što bi i za groficu mlogo bilo. Vi ste meni dukate..
JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema!
JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas pođem. Ja sam se polakomila, no sad vidim da sam pogrešila što sam moju mater poslušala, a nisam
za onoga pošla kojega je moje srce izabralo.
JANjA: Za ono Jovan, što sedi ceo dan u kafana i igra šervinclu?
JUCA: Kakav je, takav je; bar je mlad i moja prilika.
JANjA: O, lepo! Tako si počitui svoga gospodar?
JUCA: Ja znam da je dužnost žene svoga muža počitovati, no mislim da i žena ima pravo kad zakteva da je muž ljubi.
JANjA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo! Odi da ti polubim.
JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji.
JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar.
JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti?
JANjA: Koliko sum ti puta molio i pravio inštancija: „Dušo Juco, nemoj da si razgovaraš sos naše mlado notaroš!“ Aja! Juca neći da mi čui!
JUCA: On mene radi i ne dolazi, nego vas radi i zbog grčkog jezika.
JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos? Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš,
ja, vidiš! (Kuca se po čelu.) Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuđa...
JUCA: Tako niko ne govori ko ima devojku na udaju.
JANjA: Što udaju? Katica je dete.
JUCA: Od osamnaest godina.
JANjA: Pak? Kad sum se ja s njenu mati ženio, imao sum trijanda pendi. Iha, kako bi gospođo Juco želila da donesim čitava bolta, da pravim prokleto štafirung, da činim parada, da držim svadba!
More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet!
JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice.
JANjA: Kakvu žicu?
JUCA: Katici na gitar.
JANjA: Kirije imon! Koliko sum krajcari već dao kroz to prokleto gitar!
JUCA: Gitar-majstor je već pet sati zbog žica propustiti morao.
JANjA: Da ti kerveros nosi gitaru, da ti nosi modu i moju pametu! Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci!
JUCA: A kako će biti s mojim šeširom?
JANjA (uplašen): Kakvo šešir?
JUCA: Ja mislim vreme je već da mi nov šešir kupite.
JANjA: U, hu, hu! Pa, pa, pa! Novu šešir! Milostivo gospođa! Kir Janja! Šešir?
JANjA: Ja sam i kod moje matere šešir nosila.
JANjA: Idi kod tvoju mati, neka ti kupi.
JUCA: Ja mislim da ste mi vi muž.
JANjA: Nemaš dosta aljinu? Oćiš široko, visoko? Oh, žensko dugačko kosa! More, znaiš li da je slavno diogen sedio u buru?
JUCA: Kad je bio lud.
JANjA: Što lud? Grečesko slavno filosof lud? Nepromotreno, nerasužđeno! More, da izgubiš glava za ovo slovo da si u Moreja. Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu.
JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi?
JANjA: O, hondrokefalos! More, slavno grečesko car Aleksander go moli da primi dukati, veliki kako tvoje čelo, filosof neći: car go moli, filosof neći. E, de, de! (Gumari, što nisi uzio tako
lepo novac, pa da daš mene, da pravimo lepa špekulacija).
JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena. Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir.
JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene?
JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude!
JANjA: Sramota na tebe i na tvoju rod, kako počituiš svoga gospodar.
JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava.
JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene?
JUCA: Oću da mi šešir kupite.
JANjA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de?
JUCA: Kad nemate, ja ću da se rastavim od vas.
JANjA: O, škilji, oćiš da mi plašiš! Ne si plaši Janja, more, ne!
JUCA: Vi ste pri prosidbi kazivali da ste kapitalist od sto hiljadi forinti, a sad kažete da ne možete jedan šešir da kupite. To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena
rastavi. — A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da.
JANjA: Dušo Juco, što si ti počela?
JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života.
JANjA: Pa to sve teće za jedno šešir?
JUCA: Jeste, za ljubav šešira.
JANjA: Ama, more, što ći tebe šešir?
JUCA: Ja oću da imam.
JANjA: E, kad oćiš baš, oćim da ti kupim za jedno ljubav. Nega da mi daš gracija tri dana, da si promislim.
JUCA: Šta će...
JANjA: Ama ne mi govori jednu reč, de, kad ti miluim, znaiš, jedno slovo. Oćiš da mi osiromašiš, ajde, de! Janja ima novci, Janja ima veliko dukjanu, Janja je bogato čovek. O, oći da umri Janja,
oćiš da vičiš: „Jao, majki moja, da pravim Janju od blato!“
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|