Тако је морало бити (драма у три чина)/49
XI
ЈЕЛА, НЕСТОРОВИЋ
ЈЕЛА (Заплаче горко, затим се прибра. Вади цвет из косе, љуби га и баца, затим се наслони на диван и дубоко замисли. Најзад се на нешто одлучи. Одлази журно у своју собу, а мало затим враћа се носећи револвер који ставља на сто. Одлази прозору, погледа чежњивим
погледом још једном, последњи пут, сунце, па спусти завесе. Одлази задњим вратима да и њих закључа па, извиривши напоље, спази Несторовића, цикне и, оставив врата отворена, дојури до дивана, где пада покрив очи рукама)
НЕСТОРОВИЋ (на вратима) Јелице, ти си се престравила?
ЈЕЛА (нагло скочи, цепти од узбуђења) Шта ћете ви овде? Шта хоћете?
НЕСТОРОВИЋ: Ја?
ЈЕЛА: Или д... добро сте дошли, требали сте доћи, јер потребно је било управо сад да се погледамо у очи; потребно је било управо сад да вам кажем колико вас мрзим.
НЕСТОРОВИЋ: Мене, госпођо?
ЈЕЛА: Вас, да, вас! Гадни сте ми, одвратни; ви нечасни човече, којега сам некада толико волела, и који је успео те осећаје у једном тренутку непромишљенога заноса у мени да васкрсне, не зато да га утеше, већ зато да мене свуче са висине жене која дугује своме мужу оданост, и више него то, која му дугује љубав.
НЕСТОРОВИЋ (увређено) Госпођо, биће да је преоштра реч коју ми упућујете. Прекорите ме чиме хоћете, само ме не зовите нечасним. Можда је било погрешке са моје, као и са ваше страме, ал' сматрајте то тренутком у којем смо се заборавили, или...
ЈЕЛА: То је био тренутак моје невоље који ме је довео к вама, а ви сте се њиме тако ружно, тако ниско користили.
НЕСТОРОВИЋ: Ни то не можете тврдити, госпођо. Невоља ваша само нас је зближила; она је дала прилике, а прилике су пробудиле силом угушиване осећаје. Њих није било могуће угушити, они су притајени очекивали свој час...
ЈЕЛА: Час уцене.
НЕСТОРОВИЋ: Ја одбијам, госпођо, да је то била уцена, а ако је ви ипак таквом сматрате, ја сам готов да ствар поправим...
ЈЕЛА: Да поправите? Чиме? Чиме се, реците ми, чиме се пере жиг; чиме се савест успављује? Ако је да се поправи, ја ћу ствар поправити; ваша ми помоћ не треба. Једино што ми је требало, и то у овом часу требало, то је да вам кажем како вас безгранично мрзим. Да, то ми је требало и то сам вам казала. Мрзим вас, јер сте у мојим очима нечасни,..
НЕСТОРОВИЋ: Ви се ипак заборављате...
ЈЕЛА: Заборављам? Заборављам зар сад, када се у мени пробудио осећај дужности и осећај части, а не рекосте ми да сам се заборавила онда када сам преко части своје лакомислено прљавим стопама газила?
НЕСТОРОВИЋ: На, али ви заборављате, госпођо, да су и мноме у том часу овладали осећаји срца, утолико слободнији што нису били ни у каквој опреци са дужношћу.
ЈЕЛА: Ни у каквој опреци са дужношћу?... Зар није дужност бити частан? Зар није дужност не рушити туђ дом, или зар нема у вас осећаја хришћанске дужности да слабу жену задржите над понором у који ће се сурвати?
НЕСТОРОВИЋ: Не захтевајте, госпођо, од обичног грађанина врлине које припадају календарским свецима. Били сте слаби, па зашто не допуштате да сам могао бити слаб и ја?
ЈЕЛА: То је слабост којој је име нискост и неваљалство.
НЕСТОРОВИЋ (бунећи се) Не...
ЈЕЛА: Господине, ми смо наш разговор завршили.
НЕСТОРОВИЋ: Завршили?
ЈЕЛА: Заувек завршили.
НЕСТОРОВИЋ: Да ли је то одиста ваша последња реч?
ЈЕЛА: О, одиста последња, уверићете се да је последња.
НЕСТОРОВИЋ: Лепо, гоопођо, ја се уклањам, али бар чујте и ви моју последњу реч: ја вас волим, ја вас одиста волим и сад, у овом часу, више но икада. Збогом, госпођо! (Одлази)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|