Тако је морало бити (драма у три чина)/48
X
МИЛАН, СТАНКА, ПРЕЂАШЊИ
МИЛАН и СТАНКА (улазе под руку, вссели, насмејани. Станка има на глави пролећни, сламни шешир и у руци велики букет, а он у рупи од капута велики цвет) Добар дан, добар дан, Јело!
ЈЕЛА: Добар дан, децо!
СТАНКА: Видиш, прву посету теби. Једва су нас пустили да идемо сами и то само до тебе и до тетка Ане. Она је стара и болесна, није могла синоћ доћи, па су нас пустили да одемо и да јој пољубимо руку.
МИЛАН: А ми, да би што дуже били заједно, нисмо к вама дошли правим путем, но смо обишли пет најдужих улица.
СТАНКА: Ето ти, па што си то казао? Зар се нисмо договорили да нам то буде тајна коју ћемо тек после свадбе казати?
МИЛАН: Та неће нас Јела одати.
ЈЕЛА (боно) Не, нећу, децо! Ма какву тајну мени да кажете, знајте да сте је у гроб положили.
СТАНКА: Али ти ми, Јело, и данас тако рђаво изгледаш; управо данас горе но јуче.
МИЛАН: Право да вам кажем, ја се чак и срдим на вас; нисте синоћ ни са ким ни речи проговорили; нисте се ни насмејали, ни зарадовали нашој срећи.
СТАНКА: Да, то су сви приметили. Мајка је чак врло забринута због тога.
ЈЕЛА: Има одиста неколико ноћи како од главобоље не могу ока да склопим, па ме то заморило.
СТАНКА: Знам, верујем ти. Кад си ти прекјуче говорила да се прстен одложи, и мене је тако наједанпут глава заболела. Сећаш се да сам и плакала.
МИЛАН: А како је тек мени било кад сам о томе чуо?
ЈЕЛА: Све је то било и прошло, децо; главно је да се добро свршило. Треба да заборавите све те мале непријатности!
СТАНКА (Милану) Хоћеш ми допустити да један цвет из твога букета дам Јели?
МИЛАН: Букет је твој.
СТАНКА (бирајући цвет) Ал' ти си ми га дао.
ЈЕЛА (уздахне дубоко) Не, душо, не треба мени цвет, не треба ми!
СТАНКА: Гле, овај јоргован, који ти тако волиш и који тако лепо пристаје твојој коси. (Вади из ките и даје јој)
ЈЕЛА (примајући цвет) Дај ми, одиста волим тај цвет. Али само ћу га помирисати, па нек је опет твој. Код мене би врло брзо свенуо. (Враћа јој)
СТАНКА: Хоћу да ти закитим косу. (Ставља јој у косу) Тако! Како ти лепо стоји! Још кад би била весела, кад би се насмејала! Ја тако волим кад си ти весела.
МИЛАН: Морате нам, Јело, обећати да ћете се расположити чим вас прође главобоља.
ЈЕЛА: Обећавам вам.
МИЛАН: Е, врло добро, па ћемо у недељу доћи к вама, сви, сви, да проведемо једно цело поподне. (Станки) Је ли?
СТАНКА (Јели) Хоћеш ли?
ЈЕЛА: До недеље је дуго.
МИЛАН: Тим боље, остављамо вам више времена да се одморите, јер та бесаница долази најчешће од умора.
ЈЕЛА: Да, да!
МИЛАН: А сад, ми би вас могли већ оставити на миру. Наше ћеретање само вас још више умара.
ЈЕЛА; О, не, ја волим да слушам ћеретање срећних!
МИЛАН: Па ипак! (Станки) Морамо и тетки, разуме се не најкраћим путем.
СТАНКА: Проћи ћемо три најдуже улице.
МИЛАН: Четири.
СТАНКА (Јели) Поздравићу тетку са твоје стране, је ли?
ЈЕЛА: Да, молим те, поздрави је, много је поздрави.
МИЛАН (љубећи руку Јели) Збогом, драга Јело, и желим да вас што скорије, што скорије видим ведру и веселу.
СТАНКА: Збогом, Јелкице!
ЈЕЛА (узбуђено) Чекајте!... Одиста, синоћ о прстену ни речи нисам проговорила, па сам пропустила да вам и своје жеље искажем. (Пољуби Милана у чело, а Станку загрли чврсто и љуби дуго, дуго.) Будите срећни! Нека вас никаква и ничија несрећа не омете. Ако покуша
туга каква да вам осенчи чело, растерајте је; вашу срећу не сме туга да посукне. Заборавите оне који сами хоће да се предају забораву; волите се, децо, и будите срећни... (Грца и љуби их) Будите срећни!
СТАНКА (унезверено) Јело?
ЈЕЛА: Идите, идите сад! Идите што пре!
МИЛАН и СТАНКА (одлазе снебивајући се и осврћући се да виде Јелу)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|