Tako je moralo biti (drama u tri čina)/48
X
MILAN, STANKA, PREĐAŠNjI
MILAN i STANKA (ulaze pod ruku, vsseli, nasmejani. Stanka ima na glavi prolećni, slamni šešir i u ruci veliki buket, a on u rupi od kaputa veliki cvet) Dobar dan, dobar dan, Jelo!
JELA: Dobar dan, deco!
STANKA: Vidiš, prvu posetu tebi. Jedva su nas pustili da idemo sami i to samo do tebe i do tetka Ane. Ona je stara i bolesna, nije mogla sinoć doći, pa su nas pustili da odemo i da joj poljubimo ruku.
MILAN: A mi, da bi što duže bili zajedno, nismo k vama došli pravim putem, no smo obišli pet najdužih ulica.
STANKA: Eto ti, pa što si to kazao? Zar se nismo dogovorili da nam to bude tajna koju ćemo tek posle svadbe kazati?
MILAN: Ta neće nas Jela odati.
JELA (bono) Ne, neću, deco! Ma kakvu tajnu meni da kažete, znajte da ste je u grob položili.
STANKA: Ali ti mi, Jelo, i danas tako rđavo izgledaš; upravo danas gore no juče.
MILAN: Pravo da vam kažem, ja se čak i srdim na vas; niste sinoć ni sa kim ni reči progovorili; niste se ni nasmejali, ni zaradovali našoj sreći.
STANKA: Da, to su svi primetili. Majka je čak vrlo zabrinuta zbog toga.
JELA: Ima odista nekoliko noći kako od glavobolje ne mogu oka da sklopim, pa me to zamorilo.
STANKA: Znam, verujem ti. Kad si ti prekjuče govorila da se prsten odloži, i mene je tako najedanput glava zabolela. Sećaš se da sam i plakala.
MILAN: A kako je tek meni bilo kad sam o tome čuo?
JELA: Sve je to bilo i prošlo, deco; glavno je da se dobro svršilo. Treba da zaboravite sve te male neprijatnosti!
STANKA (Milanu) Hoćeš mi dopustiti da jedan cvet iz tvoga buketa dam Jeli?
MILAN: Buket je tvoj.
STANKA (birajući cvet) Al' ti si mi ga dao.
JELA (uzdahne duboko) Ne, dušo, ne treba meni cvet, ne treba mi!
STANKA: Gle, ovaj jorgovan, koji ti tako voliš i koji tako lepo pristaje tvojoj kosi. (Vadi iz kite i daje joj)
JELA (primajući cvet) Daj mi, odista volim taj cvet. Ali samo ću ga pomirisati, pa nek je opet tvoj. Kod mene bi vrlo brzo svenuo. (Vraća joj)
STANKA: Hoću da ti zakitim kosu. (Stavlja joj u kosu) Tako! Kako ti lepo stoji! Još kad bi bila vesela, kad bi se nasmejala! Ja tako volim kad si ti vesela.
MILAN: Morate nam, Jelo, obećati da ćete se raspoložiti čim vas prođe glavobolja.
JELA: Obećavam vam.
MILAN: E, vrlo dobro, pa ćemo u nedelju doći k vama, svi, svi, da provedemo jedno celo popodne. (Stanki) Je li?
STANKA (Jeli) Hoćeš li?
JELA: Do nedelje je dugo.
MILAN: Tim bolje, ostavljamo vam više vremena da se odmorite, jer ta besanica dolazi najčešće od umora.
JELA: Da, da!
MILAN: A sad, mi bi vas mogli već ostaviti na miru. Naše ćeretanje samo vas još više umara.
JELA; O, ne, ja volim da slušam ćeretanje srećnih!
MILAN: Pa ipak! (Stanki) Moramo i tetki, razume se ne najkraćim putem.
STANKA: Proći ćemo tri najduže ulice.
MILAN: Četiri.
STANKA (Jeli) Pozdraviću tetku sa tvoje strane, je li?
JELA: Da, molim te, pozdravi je, mnogo je pozdravi.
MILAN (ljubeći ruku Jeli) Zbogom, draga Jelo, i želim da vas što skorije, što skorije vidim vedru i veselu.
STANKA: Zbogom, Jelkice!
JELA (uzbuđeno) Čekajte!... Odista, sinoć o prstenu ni reči nisam progovorila, pa sam propustila da vam i svoje želje iskažem. (Poljubi Milana u čelo, a Stanku zagrli čvrsto i ljubi dugo, dugo.) Budite srećni! Neka vas nikakva i ničija nesreća ne omete. Ako pokuša
tuga kakva da vam osenči čelo, rasterajte je; vašu sreću ne sme tuga da posukne. Zaboravite one koji sami hoće da se predaju zaboravu; volite se, deco, i budite srećni... (Grca i ljubi ih) Budite srećni!
STANKA (unezvereno) Jelo?
JELA: Idite, idite sad! Idite što pre!
MILAN i STANKA (odlaze snebivajući se i osvrćući se da vide Jelu)
|