Судбина једног разума/15

ДЈЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРИЈЕ 7.

ПОЗОРИЈЕ 7.

(ДОКТОР ВРАТИ СЕ, ПРЕЂАШЊИ)

ДОКТОР (Путнику): Је ли то благодарност што сам вас са стањем Србије упознао?
ПУТНИК: Ја вас не разумем.
ДОКТОР: Ко је од вас двојице ону пашквилу писао?
ПУТНИК: Ја заиста с пашквилама се нисам никада бавио.
ДОКТОР (Шаљивцу): А ви?
ШАЉИВАЦ: Ја?
ДОКТОР: Што ћутите? Мислите да Вас не познајем.
ШАЉИВАЦ: (Сад је време да почнем лечити.) Ја само идем по свету, гледим и бележим што други раде, па ако је то пашквила, моја није кривица.
ДОКТОР (у јарости): Ха, чауш! Ти си она цалајућа посуђа, у коју неваљали људи којекаку ђубру бацају.
ШАЉИВАЦ: И која је испуњета трифељом и клипама.
ДОКТОР: Ха, овај је јошт плодан на безобразлуку. Ко говори: испуњето?
ШАЉИВАЦ: Кад ви кажете: учињето, онда могу и ја
казати: испуњето и ожењето, сочињето и сакупљето.
ДОКТОР: То је чаушлук. Ти си луд.
ШАЉИВАЦ: Кад год вашим језиком и мислима говорим.
ДОКТОР: На шта је мој језик оскудан?
ШАЉИВАЦ: На правилама, а богат на погрешкама.
ДОКТОР: Мој језик богат у погрешкама? Који је кудожество — начињет.
ШАЉИВАЦ: И гди гвири и гамижи незнање.
ДОКТОР: Знаш ли ти, у колико мој језик учествује на изображење народње?
ШАЉИВАЦ: Зато ће вам и подићи паметнице ка десетом предјелу неба, да вас круноше и благосови.
ДОКТОР (Путнику): Ето како је опастан чаушлук; земља се може наврнути, а он никако!
ШАЉИВАЦ: Ја сам видио у вашу књигу, како су реке због навртања ослабиле.
ДОКТОР: Пак? То је само у стражњој Индији.
ШАЉИВАЦ: А шта би било, да је у пређној Индију?
ДОКТОР: Последњи прве на броју прелазе.
ШАЉИВАЦ: Јербо је предјел са шумама покривен.
ДОКТОР: Које имају црвене чврце.
ШАЉИВАЦ: И једућа се гњизда. Знате, гњизда се могу сама јести; јер изгледају као уста.
ДОКТОР: Овај једнако свој цалајући језик у подсмеј умаче.
ШАЉИВАЦ: да намаже ваше Заведеније суђених с памети.
ДОКТОР: Престани, пикљеницо од човека, или покажи твој чаушлук боље, ако мислиш да ти отку чаушку капу.
ШАЉИВАЦ: Не, ја би желио, да ми се начини један или два моста с добрим ногама.
ДОКТОР: С ногама?
ШАЉИВАЦ: Јест, да покажем, како ваши мостови иду преко рјеке.
ДОКТОР: О подли и пакосни чауш!
ШАЉИВАЦ: ...Који докторовим мислима и језику подражава.
ДОКТОР: Шта фали мом језику?
ШАЉИВАЦ: Што је погрешко-незнањо-сујето-почитатељ.
ДОКТОР: докажи, докажи! Шта фали, кад ја кажем: каким, нпр., каким телом?
ШАЉИВАЦ: Чим оћете.
ДОКТОР: Каки? Кака? Каке?
ШАЉИВАЦ: Ха! Ха! Ха!
ДОКТОР: Смеје се? А зашто је добро било каким?
ШАЉИВАЦ: То је добро за вас, а за мене и то не ваља.
ДОКТОР: Добродјетелна намера.
ШАЉИВАЦ: Добродјетелна крава.
ДОКТОР: Није слободно извртати, крава не може бити добродјетелна.
ШАЉИВАЦ: А шта је боља намера од краве? Бар ова даје млека.
ДОКТОР: На уголу.
ШАЉИВАЦ: На чешалу.
ДОКТОР: Опет чауш изврће.
ШАЉИВАЦ: Кад угољ добија степен на уголу, зашто не би и чешаљ на чешалу и кашаљ на кашалу?
ДОКТОР: О зашто није убивен овај чаушки језик?!
ШАЉИВАЦ: Те би постао језичник.
ДОКТОР: Језичници не верују истина никаку цркву и обитавају дивље предјеле, али су опет благше нарави и у њи тињају добродјетељи које цалајући језик чауша непоштено грди. Ка овом дође да су сви народи оставили чауше, а код нас се сад тек појављује чауш књижевни.
ШАЉИВАЦ: Који толико већма чаушко име заслужује, колико више г<осподину> доктору труди се бити раван.
ДОКТОР: Наш књижевни чауш није кадар добром и вештом чаушу ни слуга бити, јер чауши су не само оштроумне шале замећали и своје владатеље веселили, него су им и истину на очи мећали и тако и у којекаким стварима упућивали.
ШАЉИВАЦ: Ви добро знате житија чауша, г<осподин> доктор, но кад се сад нов чауш појавио, треба и нешто боље да произведе, као што је и ваше Земљеописаније совршеније од досадашњи. Зато ћу вам нешто представити, ако будете имали милост да ме саслушате.
ДОКТОР: Од књижевног чауша не може ништа паметно бити.
ШАЉИВАЦ: Ако није паметно, није ни скупо тако као ваша књига. Послушајте: Била је једна пловећа кућа.
ДОКТОР: Кажем ја да је чауш луд! Како може кућа бити пловећа?
ШАЉИВАЦ: Ја нисам хотео одма изаћи на сред, а то је ваше пловеће училиште.
ДОКТОР: Да чујемо даље.
ШАЉИВАЦ: Ова пловећа кућа погледне како је једна река подигла лево раме.
ДОКТОР: Сад река подигла лево раме!
ШАЉИВАЦ: Имају ли реке рамена?
ДОКТОР: Имају.
ШАЉИВАЦ: Па кад имају, зашто га не би могле подићи? Пловећа кућа, или боље, пловеће училиште приступи к тој реки.
ДОКТОР: А како ће кућа да ступа?
ШАЉИВАЦ: Кад сте јој дали силу да може пловити, зашто не би могла приступити?
ДОКТОР: О чауш, та то је училиште гди се учи пливати, а не које плива.
ШАЉИВАЦ: Пловеће училиште, дакле, приступи реки, увати ју за раме и рекне: „Видиш ону кулу с позлаћеним купама; тамо су тирани затворили докторов мозак.“
ДОКТОР: Шта, тамо је мој мозак; а гди је магарац?
ШАЉИВАЦ: Ово је само приповетка, басна, но допашће вам се. На то дође једна пикљеница (а шта је пикљеница, може ваша књига казати) и рекне да ће с једним другом из марвелекарног училишта купе, али не купе од вина, него купе на кули скинути и докторов разум спасти.
ДОКТОР: Може ли што подлије бити од овог чауша?
ШАЉИВАЦ: Дакле, онај је подал који вам тражи разум? Тако се обично услуга награђује. Но, чекајте! Док су ови гледали како ће разум спасти, скупе се од сви страна докторова деца, који за своје суштествовање само њему имају благодарити. Ту дође будгет, клипа, трифељ, академија природе, зданија с људским ликовима покривена, мироразбојство, потопна брда итд., па почну се разговарати.
ДОКТОР: Брег се разговара!
ШАЉИВАЦ: Кад може ићи, ваљда се може и разговарати. Но, послушајте! Време се почне фалити како је уставообнародовано, на које сви ударе у смеј, грдећи га што је чуло, да је устав обнародован, па то оће себи да присвоји. Оно се почне изговарати на вас.
ДОКТОР: Кажем ја да чауш мора свој целајући језик да забоде.
ШАЉИВАЦ: Опростите није на вас, него на вашу књигу. Случајно увреди трифељ Перзерина.
ДОКТОР: Перзерин је мој служитељ.
ШАЉИВАЦ: Тамо је био брег и варош. Наједанпут подигне грбине, ви знате да брегови имају у вашој књиги грбине, и био би га смождио да му нису датељ, индиго, перле, клипе, абтај и многи други у помоћ притрчали.
ДОКТОР: Шкода, што није и чауш ту био!
ШАЉИВАЦ: Сад се отвори страшна вика и буна. Перзерин повиче: „Нећемо стране, нећемо клипе и перле, него оћемо да смо чисти од туђинства!“
ДОКТОР: О, да се оће протерати сви који туђим духом дишу и мисле! Видићемо.
ШАЉИВАЦ: Нато трифељ рекне: „А какав си ми ти Србин? Тебе је доктор произвео, као и мене, и иако сам ја из једне стране, ти си из друг.“ На ово Перзерин баци се ђубром на њега и у јарости повиче: „Безобразниче, ти ли се усуђујеш мене бешчестити? Ево, брат Освим зна да сам ја прави Србин!“ Сви се на то почну смејати.
ДОКТОР: О, чауш!
ШАЉИВАЦ: Сад после басне требало би да сљедује нравоученије, но мислим да је остало у разуму.
ДОКТОР (прође неколико пута по соби тарући чело): Не, ако ја овако оставим, јошт ће горе безобразници нападати на мене. Одговор морају добити, каки нису читали. (Шаљивцу и Пушнику) Ту останите, да вам платим за чаушлук. (Изиђе брзо.)
ШАЉИВАЦ: Сад је бадава, ја сам мислио, да ће га моја басна излечити, али је глава јако одебљала; радите шта знате.
ПУТНИК: Само да га има ко држати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.