Судбина једног разума/14

ДЈЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРИЈЕ 6.

ПОЗОРИЈЕ 6.

(МАНОЈЛО, БИВШИ)

MАНОЈЛО: Господин доктор, шта ћемо сад радити? Навалило и мало и велико, грабе се за ваше књиге?
ДОКТОР (Путнику и Шаљивцу): Сад говорите!
ПУТНИК (смешећи се); Па и то вам је добро критика учинила. Док она није изишла, нису се људи толико грабили.
МАНОЈЛО: Сачувај, боже!
ПУТНИК: Сад вас и они знају и оће да читају ваше дјело, који иначе не би може бити ни у руке узели.
МАНОЈЛО: Оћу ли дати, господине докторе?
ДОКТОР: Распрострањуј ми паметнице мојим књигама.
МАНОЈЛО: Оне сам друге давао без новаца, оћу ли и ове?
ДОКТОР: За добре и поштеног срца људе, а особито за ђаце, моја је књига бадава; а отровани и окужени нека плате. Но ти то не умеш, ја морам сам расположити. (Путнику и Шаљивцу.) Сад ћу се ја вратити. (Отиде с Манојлом.)
ПУТНИК: Ја сам казао да га ваља лечити.
ШАЉИВАЦ: Њега ће излечити његов магарац који му је разум појео.
ПУТНИК: Не, шалу на страну. Казао сам вам да ћу га излечити и дошо сам да одржим реч. Шта може бити лепше, него младом човеку повратити разум!
ШАЉИВАЦ: А у чему се состоји ваш лек? Ја мислим, као што сам реко, да му дајемо сваки сат по једну кашику смирености и невисокоумија.
ПУТНИК: Не, не, мој је лек дјејствителан. У Сенегамбији расте једно дрво које има чудновато својство. Свака сирјеч грана, ако се у знаку телца одсече, има ту силу да човек разуман мора мало сврнути памећу ако га ко дебљим крајем удари; напротив, кад се у знаку овна одсече, има ту силу да се будала опаметити мора.
ШАЉИВАЦ: Ви сте дакле неки волшебник?
ПУТНИК: Нисам, него то је дјејство природе.
ШАЉИВАЦ: Да не буде то оно дрво које је онако лепо описано у докторовом Земљеописанију?
ПУТНИК: То исто.
ШАЉИВАЦ: Е сад верујем. Само, молим вас да ме не додирнете њиме по глави, те ће прећи његова сила у мене.
ПУТНИК: Ја мислим да је дужност наша човеку помоћи.
ШАЉИВАЦ: Јесте, но знате ли шта? Желио би да покушам ја срећу лечити га, и то симпатетично, то јест речма, онако као што бабе зевају на болесника кад бају. Па ако се од тога не помогне, онда покажите ваше художество.
ПУТНИК: Ја би управо и волио кад би се он од чега другог излечио; јер, ако је мој лек и известан, опет се болесник после тога некако чудно осећа. Нема пређашње оне ватре, разметања и живости, него више ћути и замишљен је.
ШАЉИВАЦ: Тако је, кад у кућу дође нов газда.
ПУТНИК: И тјело канда није с овим газдом задовољно.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.