Страшна је ово ноћ
Страшна је ово ноћ!
Огрнуло се небо покровом црним,
У диму облака мјесец тиња,
А дивља пучина сиња
Урла, врије и бјесни
И пјену баца у свод небесни;
По обалама цвиле
Дрвета тамна,
Повијају се тужно - кô црна мајка
Над одром сина свог...
Страшна је ово ноћ!
У малој прашњивој соби,
Што једним окном гледа
У мутну пучину морску,
На самртном одру лежи ми брат,
Лежи пјесник мој,
Лежи славуј мој.
С душом се бори
И у ме гледа
Благим и крупним очима.
Мршаво, испијено лице
Смртном ватром гори.
Он помоћи од мене иште,
Зове ме: "Брате, помози!"
А ја му узмем руку,
Блиједу суву руку,
Хладну кô мраз,
И тјешим брата свог,
А у мени се кида душа,
И грцам и гушим сузе,
Да их не види он -
Рођени брат мој,
Рођени пјесник мој.
О, камо среће да мјесто тебе
На одар лећи могу,
Да ти одузмем све муке и боле
И у твом окну снова
Да видим онај жар
Младости, среће твоје!
Ал' све што могу
Једно је, боре мој,
Што се над твојим одром
Свесрдно молим богу:
"Чувај ми, боже, пјесника мог!
О, чувај, боже, славуја мог!
И не дај да 'вако млад
Овдје, у пустом крају,
У туђем завичају,
Заклопи очи мудре!
Врати му мир, снагу и наде!
Не уби', боже, славуја свог,
Што тако дивно
Поздрављат знаде
Свијетлу зору твоју,
И исход јасних звијезда,
И говор плавог мора,
И смирај сунца твога!
Не уби', боже, срце ово
Што сваког љуби!
У њему тече чисти извор
Истине свете;
У њему сија сунце
Правде и људског добра, -
Не уби', боже, славуја свог!"
Тако ја мислим, молим се тајно,
Ал' тамо далеко, ћути бог
Кô хладни камен, кô џелат мрачни...
Страшна је ово ноћ!
Огрнуло се небо покровом црним,
У диму облака мјесец тиња,
А дивља пучина сиња
Урла, врије и бјесни
И пјену баца у свод небесни;
По обалама цвиле
Дрвета тамна,
Повијају се тужно - кô црна мајка
Над одром сина свог...
Страшна је ово ноћ!
Овдје, у пустом крају,
У туђем завичају,
У малој прљавој соби,
На јадним рукама мојим
Умире пјесник мој,
Умире славуј мој...
Lussin Piccolo, 7. децембра, 1905.