Стојче Поповић и љуба Анђелија

* * *


Стојче Поповић и љуба Анђелија

Пошетал је Стојче Поповићу,
пошетал је с љубу Анђелију,
пошетал је у деду на гости,
пошетал је на славу да стигне.
Кад прођоше кроз широко поље, 5
залегоше у туј густу гору.
Туј је Стојче дремка оборила.
Проговара Стојче Поповићу:
„Чујеш мене, љубо Анђелијо,
врло ме је дремка оборила. 10
Викни, љубо, мало да запеваш,
тебе певај, мене разговарај.“
Клета да је љуба Анђелија!
Кад запева љуба Анђелија,
ал’ не пева ко што се и пева: 15
„Чујеш мене, Милоше војводо,
куде да си, овде сага да си,
да губимо Стојче Поповића!“
Мало беше, за дуго не беше,
туј слетеше Милоше војводе; 20
уватише Стојче Поповића;
вртеше се за три бела дана.
Проговара Стојче Поповићу:
„Чујеш мене, љубо Анђелијо,
ето тамо у златне кацуре 25
тамо има моја остра сабља.
Узми сабљу, љубо Анђелијо,
удри, љубо, кога теби драго.“
Узе љуба до ту танку сабљу,
па не бије Милоша војводу, 30
него бије Стојче Поповића.
Јунак беше Стојче Поповићу —
голом руком сабљу уватио,
па говори Стојче Поповићу:
„Чујеш мене, Милоше војводо, 35
од свуд ведро, а над нас облачно.“
Маше главом Милоше војводе.
Јунак беше Стојче Поповићу —
маше сабљом, одсече му главу.
Потовари љубу Анђелију. 40
Право иде у деду на гости.
Кад стигоше у бијели двори,
лепо ги је деда угостио,
па је деда тада говорио:
„А мој зете, Стојче Поповићу, 45
што не идеш на дан кад је слава,
него идеш три дана по славу?“
Проговара Стојче Поповићу:
„Ја сам лепо на славу пошао,
али ме је друго све насмело. 50
Проклета ти твоја ћерка била!
Кад бејасмо у туј густу гору,
врло ме је дремка обузела,
потера гу мало да запева.
Тад запева твоја ћерка мила, 55
ал’ не пева како се и пева,
но дозива Милоше војводе.
Вртемо се до три бела дана
док погуби Милоша војводу.“
Тад говори деда остареја: 60
„Умажи гу лојом и катраном
па упали да кучка изгори.“
Намаза гу лојом и катраном,
па са живу ватру запалио.
Кад почеше ноге да вој горе, 65
проговара љуба Анђелија:
„Не дај, Стојче, ноге изгореше!“
„Нека горе, моје ноге нису,
но су ноге Милоша војводе.“
Кад почеше груди да вој горе, 70
проговара љуба Анђелија:
„Не дај, Стојче, груди изгореше!“
„Нека горе, оне моје нису,
то су груди Милоша војводе.“
Кад почеше очи да вој горе, 75
проговара љуба Анђелија:
„Не дај, Стојче, очи изгореше!“
„Нека гору, оне моје нису,
то су очи Милоша војводе.“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 616-617.