Stojče Popović i ljuba Anđelija

* * *


Stojče Popović i ljuba Anđelija

Pošetal je Stojče Popoviću,
pošetal je s ljubu Anđeliju,
pošetal je u dedu na gosti,
pošetal je na slavu da stigne.
Kad prođoše kroz široko polje, 5
zalegoše u tuj gustu goru.
Tuj je Stojče dremka oborila.
Progovara Stojče Popoviću:
„Čuješ mene, ljubo Anđelijo,
vrlo me je dremka oborila. 10
Vikni, ljubo, malo da zapevaš,
tebe pevaj, mene razgovaraj.“
Kleta da je ljuba Anđelija!
Kad zapeva ljuba Anđelija,
al’ ne peva ko što se i peva: 15
„Čuješ mene, Miloše vojvodo,
kude da si, ovde saga da si,
da gubimo Stojče Popovića!“
Malo beše, za dugo ne beše,
tuj sleteše Miloše vojvode; 20
uvatiše Stojče Popovića;
vrteše se za tri bela dana.
Progovara Stojče Popoviću:
„Čuješ mene, ljubo Anđelijo,
eto tamo u zlatne kacure 25
tamo ima moja ostra sablja.
Uzmi sablju, ljubo Anđelijo,
udri, ljubo, koga tebi drago.“
Uze ljuba do tu tanku sablju,
pa ne bije Miloša vojvodu, 30
nego bije Stojče Popovića.
Junak beše Stojče Popoviću —
golom rukom sablju uvatio,
pa govori Stojče Popoviću:
„Čuješ mene, Miloše vojvodo, 35
od svud vedro, a nad nas oblačno.“
Maše glavom Miloše vojvode.
Junak beše Stojče Popoviću —
maše sabljom, odseče mu glavu.
Potovari ljubu Anđeliju. 40
Pravo ide u dedu na gosti.
Kad stigoše u bijeli dvori,
lepo gi je deda ugostio,
pa je deda tada govorio:
„A moj zete, Stojče Popoviću, 45
što ne ideš na dan kad je slava,
nego ideš tri dana po slavu?“
Progovara Stojče Popoviću:
„Ja sam lepo na slavu pošao,
ali me je drugo sve nasmelo. 50
Prokleta ti tvoja ćerka bila!
Kad bejasmo u tuj gustu goru,
vrlo me je dremka obuzela,
potera gu malo da zapeva.
Tad zapeva tvoja ćerka mila, 55
al’ ne peva kako se i peva,
no doziva Miloše vojvode.
Vrtemo se do tri bela dana
dok pogubi Miloša vojvodu.“
Tad govori deda ostareja: 60
„Umaži gu lojom i katranom
pa upali da kučka izgori.“
Namaza gu lojom i katranom,
pa sa živu vatru zapalio.
Kad počeše noge da voj gore, 65
progovara ljuba Anđelija:
„Ne daj, Stojče, noge izgoreše!“
„Neka gore, moje noge nisu,
no su noge Miloša vojvode.“
Kad počeše grudi da voj gore, 70
progovara ljuba Anđelija:
„Ne daj, Stojče, grudi izgoreše!“
„Neka gore, one moje nisu,
to su grudi Miloša vojvode.“
Kad počeše oči da voj gore, 75
progovara ljuba Anđelija:
„Ne daj, Stojče, oči izgoreše!“
„Neka goru, one moje nisu,
to su oči Miloša vojvode.“

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

  • Simonović, Dragoljub, Zaplanje - priroda, istorija, etnografija, društveno-ekonomski razvoj, porodica, narodne pesme, Niš, Gradina; Beograd, Narodna knjiga; Etnografski institut SANU, 1982., str. 616-617.