Стојан Поповић и Милета Усарин
0001 Поранио Поповић Стојане
0002 С Анђелијом у тазбине љубом.
0003 Кад су били у гори зеленој,
0004 Стојана је санак обрвао,
0005 Па беседи Поповић Стојане:
0006 ”Анђелија, моја вјерна љубо,
0007 Певај, љубо, те ме разговарај,
0008 Бог ће дати те ће добро бити!” –
0009 ”Господару, Поповић-Стојане,
0010 Ја би теби давно попевала,
0011 Ову гору усариту кажу,
0012 У њој кажу Милет’-усарина,
0013 Који ме је просио до мајке,
0014 Он просио, а ти препросио!” –
0015 ”Певај, љубо, не бој се усара
0016 Док је теби Поповић-Стојана!”
0017 Запопева Анђелија љуба,
0018 Запопева танко гласовито:
0019 ”Гди си јако, Милет’-усарине,
0020 Ево курве Поповић-Стојана!”
0021 Тек што она те испева речи,
0022 Ал’ усари гору опколише,
0023 Јунаци се прси ударише,
0024 Носише се летни дан до подне.
0025 Милету је пена попаднула,
0026 А Стојана бела и крвава.
0027 Окрену се Поповић Стојане,
0028 Па беседи Анђелији љуби:
0029 ”Шта си стала, Анђелијо љубо,
0030 Шта си стала, окаменила се –
0031 Ел’ помози мени ел’ усару!”
0032 Трже љуба ноже од појаса,
0033 Па Стојану сасецала перје.
0034 Цикну Стојан као љута гуја,
0035 Па га виче из облака вила:
0036 ”Што си стао, Поповић-Стојане,
0037 Што си стао, па заборавио
0038 За ножеве за свилен-појасом
0039 Који су ти остали од бабе!”
0040 Трже Стојан ноже од појаса,
0041 Па распори Милет’-усарина,
0042 У Милета три срца бијаху –
0043 Једно му се срце уморило,
0044 А друго се срце разиграло,
0045 А на трећем шарка гуја лежи!
0046 Кад то види Анђелија љуба,
0047 Даде плећа, па стаде бегати.
0048 Сутстиже је Поповић Стојане,
0049 Па одсече неверници главу,
0050 Па се врати своме белом двору.
