Стари записи

←На месечини

Стари записи Писац: Милета Јакшић

I

Зима љута... твореше ми
мастило јако камен.

Зима љута...
Кроз залеђена окна
Ћелије моје
Ледени пламен
Белога колута
Зимскога сунца из магле
Огрева мене...

Мастило јако камен...

Празни листови
Од књиге стоје, —
Чекају докле
Топлотом даха свог
Отопим мастила худу кап,
Што се на перо хвата
Ко̑ црна суза.
Братије и оци,
Чувајте књигу ову:
У сваком њеном слову
Што пред вама стоје
Има по један део
Бесмртне душе моје.

II

Тогда поискахом јаже требовати в
нашој жизни и не обретохом и гла-
голахом друг другу; боље да смо
живи него ли мртви.

Зла су времена, друже:
Помор, глад, скупоћа —
Ни пшенице, ни воћа...

Ко̑ из огњене пећи
Усијан ветар душе,
Све помре од суше;
Ни капи росе, камо ли кише
Да помори мише
Што подгризоше корен и клице
И последњој травци...

Гле! јуче скакавци,
Велики ко̑ птице,
Ко̑ облак сунце прекрилише —
Они обрстоше
И лист на гори.
А дођоше од Истока,
Знамење лоше —
Тако је то:
Оданде дође много зло:
Скакавци... Агарени...

Лане у зиму паде црвен снег,
Ноћас погибе месец,
Пре опет помрче сунце,
На земљу паде црн прах —
Невоља, страх
И плач —
Па опашита звезда
Ко̑ турски мач...
О, Христе милостиви!...
Па опет боље да смо живи...
Подајмо Богу славу
У добру и у злу:
Боље је, брате, и живом псу
Heг’ мртвом лаву.

III
Поспеши... дондeже не постигнет те
самртноје посеченије.

За вас побожне књигољупце
Ја исписујем ове ступце
с трудом у тешкој самоћи —
За вас су пробдивене ове ноћи
Над злом хартијом, с пером лошим —
Ја за вас худи живот трошим,
И, покрај тога, тамо и ту,
Куд год се макнем, видим њу...
Она ми покој неће дати,
У стопу свуд ме прати
Ко̑ моја сен —
Она се грозно смеши,
Ја чујем шапат њен:
„Поспеши“

Поноћ је прошла... глуво доба,
Луч догорева, по стенама шара
Игру авети, ноћних утвара: —
Сени преждепочивше братије моје,
Оне ту стоје —
Жртве њене.
Она је стала поред мене:
Ја видим страшну жену
Са оштром косом на рамену,
Ја чујем шапат њен
Ко̑ шушањ сухог листа у јесен —
Ја хлад осећам прекогробни,
Видим њен осмех злобни,
Осмехом где се лубање смеши:
„Поспеши... поспеши...“

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 145

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.