Stari zapisi

←Na mesečini

Stari zapisi Pisac: Mileta Jakšić

I

Zima ljuta... tvoreše mi
mastilo jako kamen.

Zima ljuta...
Kroz zaleđena okna
Ćelije moje
Ledeni plamen
Beloga koluta
Zimskoga sunca iz magle
Ogreva mene...

Mastilo jako kamen...

Prazni listovi
Od knjige stoje, —
Čekaju dokle
Toplotom daha svog
Otopim mastila hudu kap,
Što se na pero hvata
Kȏ crna suza.
Bratije i oci,
Čuvajte knjigu ovu:
U svakom njenom slovu
Što pred vama stoje
Ima po jedan deo
Besmrtne duše moje.

II

Togda poiskahom jaže trebovati v
našoj žizni i ne obretohom i gla-
golahom drug drugu; bolje da smo
živi nego li mrtvi.

Zla su vremena, druže:
Pomor, glad, skupoća —
Ni pšenice, ni voća...

Kȏ iz ognjene peći
Usijan vetar duše,
Sve pomre od suše;
Ni kapi rose, kamo li kiše
Da pomori miše
Što podgrizoše koren i klice
I poslednjoj travci...

Gle! juče skakavci,
Veliki kȏ ptice,
Kȏ oblak sunce prekriliše —
Oni obrstoše
I list na gori.
A dođoše od Istoka,
Znamenje loše —
Tako je to:
Odande dođe mnogo zlo:
Skakavci... Agareni...

Lane u zimu pade crven sneg,
Noćas pogibe mesec,
Pre opet pomrče sunce,
Na zemlju pade crn prah —
Nevolja, strah
I plač —
Pa opašita zvezda
Kȏ turski mač...
O, Hriste milostivi!...
Pa opet bolje da smo živi...
Podajmo Bogu slavu
U dobru i u zlu:
Bolje je, brate, i živom psu
Heg’ mrtvom lavu.

III
Pospeši... dondeže ne postignet te
samrtnoje posečenije.

Za vas pobožne knjigoljupce
Ja ispisujem ove stupce
s trudom u teškoj samoći —
Za vas su probdivene ove noći
Nad zlom hartijom, s perom lošim —
Ja za vas hudi život trošim,
I, pokraj toga, tamo i tu,
Kud god se maknem, vidim nju...
Ona mi pokoj neće dati,
U stopu svud me prati
Kȏ moja sen —
Ona se grozno smeši,
Ja čujem šapat njen:
„Pospeši“

Ponoć je prošla... gluvo doba,
Luč dogoreva, po stenama šara
Igru aveti, noćnih utvara: —
Seni preždepočivše bratije moje,
One tu stoje —
Žrtve njene.
Ona je stala pored mene:
Ja vidim strašnu ženu
Sa oštrom kosom na ramenu,
Ja čujem šapat njen
Kȏ šušanj suhog lista u jesen —
Ja hlad osećam prekogrobni,
Vidim njen osmeh zlobni,
Osmehom gde se lubanje smeši:
„Pospeši... pospeši...“

Izvor

• Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 145

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.