Стара љубав
Гле, на брегу тамо горе
Поносите старе дворе.
Ал' у двору никог није,
Ту сад гавран песме вије,
И векови, што све плене,
Мирно руше тврде стене.
Ал' кад поноћ санком ниха,
С двора блесне светлост тиха,
И кô небом орô сури,
Витез један двору јури.
Лик му мрачи сумња љута,
За мач хвата често пута,
А звекиром снажно бије,
Када дође до капије.
У том часу озго с двора
Шкрипне крило од прозора,
И девојка, анђô прави,
Плашљиво се с двора јави.
„Љубиш ли ме још и сада?"
Он је пита блед од јада.
А девојка стидом руди
И баца му цвет са груди.
Сад и опет мир се врне,
И тамнина ноћи црне;
А за овим славуј поје
Најнежније песме своје.