Станоје Главаш/Први акт
| ←Станоје Главаш | Први акт Писац: Ђура Јакшић Станоје Главаш |
Други акт→ |
ИСАК: У ропству живот? Је л’ живот то:
Тирану дворит, њему служити,
С јадом се својим вечно дружити,
И не мислити, и не кушати,
Само слушати?... „Колац ми дај!...“
Повиче он... За кога колац тај?...
И чиј’ ћу онде чути уздисај?
„Тиче л’ се роба то? И роб да зна?
Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.
А мени, своме робу, поклања
Два века бола, јада, чемера:
На оштар колац поред Пајсија
Братову главу бесно удара;
Па да је гавран не би кљувао,
Онде на стражу мене поставља!
Рођеног брата!... Уме л’ грозније
У тупом уму махнит смислити,
Него што Турчин, каву срчући,
Узурно спрема робљу несрећном?
(Почивка)
Овуда често Главаш пролази...
Ал’ ако дође, па ме одбије,
Куда ћу ја?... Ова провала
Откуд је, можда, давно, некада
У бесу своме земља пакосна
Пљувала пламен своје мрзости,
Можда ће бедном дати одмора?...
(Вук и Радак долазе.)
РАДАК: Хеј, пријатељу! Шта тражиш ту,
Откуд и гавран крилом храпавим
Излеће брзо, страхом задахнут?
ИСАК (у себи): Ниједан од њих није Станоје,
Ал’ су, зацело, момци његови;
По дивљој снази, мрким очима,
Познаћу вука ове планине. (Гласно.)
Мислим се нешто: ова провала
Некад ми зине као гробница,
А некад сине као ризница.
Ил’ се у мраку њене утробе
С костима белим љубе дукати?
И гроб и каса — чудна прилика!
Руком се ниси злата такао,
А већ ти душу мори пакао!...
ВУК: Е, е, да смешна човека! Куда се ђаво поребарке шуња, грицкајући страшиво крајичак чупавога репа, ту се он посадио!... Ма шта ћеш овде, добар човече?...
РАДАК: И баш на рону ове провале?
ИСАК: Да скачем доле.
На ме се земља само мргоди,
Идем да кушам срце земљино;
Онде ће, ваљда, бити милости?
(Нагиње се на провалу.)
ВУК: Ово је беда!... А каква те ђавоља сила гура данас у ту јазбину?
ИСАК: Беда!
ВУК: Да ниси гладан?...
ИСАК: Гладан!
ВУК: А жедан?
ИСАК: И жедан, јест!
И глад и жеђ ме, бедног, умори.
ВУК: А да си го и нâг,
То већ ни слепцу не би прикрио:
Кроз капу ти је коса пропала,
Кроз гаће вири наго колено,
Баш кâ у лонцу леђа рачија
Што се у врењу хитро премећу,
Отварајући гладном желуцу
Још већу вољу доброј ужини...
И пас да види твоје колено,
Зинô би, лаком, па и угризô.
ИСАК: И намах липсô месом отрован.
ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти!
Не знаш шта више личи крпежи:
Да л’ опаљени ветром образи,
Које су некад црне богиње
Арапском шаром грозно шарале,
Ил’ руке ноге, или хаљина,
Закрпе разне што му с грбине,
Као тескера турских мурови,
По тихом ветру лако играју...
РАДАК: Сиромах!
’Ма рашта дође ту? И ко си ти?
ИСАК (слеже рамени): Ја не знам.
РАДАК: А откуда си?
ИСАК (узима шљунак један, па га баца у провалу):
Откуда дође? Куд оде овај кâм?
Има ли на дну томе видела?
Видесте л’ што?
(Вук и Радак се згледају.)
РАДАК: Ништ’.
А ко ће онде друго видети
До опет мрак?
ИСАК: Па да, мрак!... Та то је живот мој!
У мраку мрак!... И никад, никад дан!
Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!...
Тхе!...
(Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.)
Чујете л’ хуку старе гладнице
Како јој крчи празна утроба?
Али је стена постан залогај,
У желуцу ће црном застати...
Па шта велите? Ја бих желео
Да од тог липше стара дртина!
РАДАК: Не разумем те —
Ал’ кажи лепо и разумљиво
Шта си на свету досад чинио?
ИСАК: Тужна би кáжа отуд испала
Шта сам на свету досад чинио,
И опет све бих могô казати
Са једне речи мучним теретом:
Ја сам робовô!
ВУК: Много си казао!
ИСАК: Ил’ боље рећи, ја сам учио!
РАДАК: Шта?
ИСАК: У Маџара сам морô гледати
Надуте жабе празну мешину
Где мехуриће од сапунила
Доламом златном бесно огрће;
Арпада седог то су унуци!
А у Немца сам морô трпети
Подсмеха глатког страшну поругу;
Турчин ме, опет, турски учио
Да мирно гледам муке братове;
И ја сам гледô у лице бледо,
Гледô сам оне црне зенице
Где се у мутној крви премећу;
Гледô сам брата...
РАДАК: Мирно?
ИСАК: Као кип!
РАДАК: И сад си као кип:
На твоме лицу кап не остаде
Од оне крви што нам казује
Да живот куца још у грудима...
Вуче! Подај му нек’ се напије —
У пљосци биће ракије —
Нек’ се окрепи... Хајд’, брале,
Уклон’ се мало од те провале,
Док ниси главе тврдим теменом
У вечној ноћи нашô светлости...
(Радак га смешта под један грм)
ВУК (скида пљоску и нуди га да пије):
Пиј! Јоште пиј!... Та нагни боље, де,
Те скупи памет што преостаде,
Јер, ено, иде Главаш Станоје,
А пред њим, богме, немој бунцати.
ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили!
Има ли гдегод нешто од лова?
Или је гора тако оскудна
Те нема срне или грлице,
Па већ у крило јадне буљине
Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.)
А ко је ово? Шта тражи ту?
Куда ли мисли? Откуд долази?
РАДАК: Од једног сата биће повише
Како га с Вуком испитујемо:
Ко, шта је, откуд и шта ће ту.
И он, сиромах, нешто говори,
Ал’ бог ће знати шта.
ВУК: Не знам ни ја.
И пре бих, веруј, знао, Станоје,
Шта зборе чавке, мачке, мишеви,
Нег’ овај овде што је од глади,
Можда, сиромах умљем поклизô.
ГЛАВАШ: А ви стојите?... Ал’ сте блесани!
Или чекате ту да издахне
Од силне глади, очигледице?
Хајд’ иди, Вуче, вод’ га колиби!
У мојој торби биће са хлебом
Ил’ сува меса или сланине;
Па кад се, брале, мало прихватиш,
Прозборићемо и нас двојица;
Има времена.
ИСАК: Али је време пуно бремена!
Пуно несреће!... Три дана има
Откако лутам овом планином;
С образивошћу мачке дивије,
Бежô сам с пута зверу, човеку,
Тебе да нађем, или... смрт!
ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?...
ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници —
Давно је било, ал’ сам слушао
Моћнога гласа страшну грмљаву; —
И данас опет глас ти познадох...
ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници?
ИСАК: И с Кара-Фејзом, са крволоци,
Што ме насиља бичем троструким
Учише њихов куран читати
И клањати се лажном пророку,
Кога синови мрака вечитог
Светлилом зову ове селене!...
Онда сам њима ропски служио.
ГЛАВАШ: За комад хлеба?
Или, још црње, за живот само?
ИСАК: Да!
ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.)
Потурчен, можда?... Проклет несрећник!...
ИСАК: Не кори, Станоје!...
Ког беда рађа, бедно умире!
И какве вере може имати
Ко је у силу само веровô?
ГЛАВАШ: Сиромах!
А што си овде био науман?
ИСАК: Да скачем доле... Ту, у гробници,
Са вечном тмином да се оженим:
И онде, љубећ црну невесту
Са грешним жаром огња пакленог,
Да рађам пород, тако страхотан,
Од кога ће се, кâ у грозници,
Грбавој земљи кора јежити;
Отровне тице, змије ватрене
Које ће, репом хитро шибајућ,
Спржити поља, спалит усеве,
Отровним дахом лета кужити,
Докле се тако, кугом морена,
У један прамен отров-парице
Колевка бесна људске несреће
Несрећом људском сва не разори...
ГЛАВАШ: А сад?
Шта си отсада чинит науман?
ИСАК: Сад нећу с гробом, сад ћу са тобом!
Јаче је срце и од старости,
А за осветом жŷди страхотне
Познаје онај што је слушао
Рођеног брата ропот самртни
У немо доба ноћи јесење,
Када и ваздух тугом уздише,
На кољу живе људе гледајућ
По бедемима града несрећног...
С тобом ћу ићи! С тобом Станоје!
Кô сенка нека духа дивијег
На кораку те сваком сећајућ:
Да си војвода! Србин! Осветник!
Износићу ти страшне увреде:
Злочинства грозна и нечувена,
Са којима су Турци славили
Господства свога грозну свечаност...
А сад, опрости... глад!...
ГЛАВАШ: „Нахрани гладног
И душу врати телу немоћном!“
Бога је живог строга заповест;
Па кад је, ћутећ, гази калуђер,
Нека је горски врше синови...
Хајд’ иди, Вуче!... А кад му вина
Капљица жарка груди разгреје,
Те већ у срцу живот закуца,
Потражите ме...
ВУК: Збогом, Станоје!
ИСАК: Збогом! (Поводећи се уморно, за Вуком одлази.)
ГЛАВАШ: Па, Раде?... Има ли гдегод што?
По гори мирно?... А по селима?...
РАДАК: Несрећа!
Десет је дана како путујем
Кô сенка нека горе зелене.
Обилазећи царске друмове,
Расматрам села, гледам трагове
Куда су бесни Турци јурили,
Па свугде крв... По дивном Левчу,
Куда је срндаћ некад весело
Кроз густо лисје липа мирисних
Са мудрим оком извор тражио,
Сад човек онде, страхом присиљен,
Прикрива нејач, обучавајућ
Да гласа свога писком тананим
Науче лајат, ил’ као сова
Кроз поноћ нему гласно крештати,
Како их Турци не би познали...
ГЛАВАШ: Страхота!
РАДАК: И још страшније:
На раскрсници друма широког,
Где су некада мирни путници,
Остављајући Жупу за собом,
Београдског се пута примали,
Сад гомилама робља терају
Под тврдог ланца тешким теретом,
Све паши, тамо до Београда;
А он ће, мудар, знати делити
Некоме колац, неком вешала,
Гдекоме, опет, за грм везану,
Оловом врелим очи гађати,
Док из дубине чела блеђаног
С зеницом црном живот не пљусне...
ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје!
И цео народ српским именом!
Срамота вечна! Вечна поруга!
Ил’ убиј себе, или избриши
Са чела свога име дедово!...
(Почивка.)
А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?...
РАДАК: Умакао је срећно, Станоје.
Ал’ браћа тужна!... Снахе његове!
О нежном врату младе Петрије,
Откуд су злата ташки низови
Са сунцем сјајну парбу водили,
Сад грубог гвожђа колут зарђан
По танком везу беле кошуље
Облину гњечи дојка дивотних;
А до ње, младе, има стотина
Што, истог ланца терет цепајућ,
Са обореном главом слушају
Накита ропског звекет жалосни:
Ту Ђенадије с сином јединим,
До њега пород старог Ђукића
Пребраја, можда, дане младости,
Па тек уздахне: дани пролазе.
А мучног ропства рђа чађава
Животу младом копа гробницу.
ГЛАВАШ: Проклета земља,
Где суза мами зору на небо,
А јаук нему поноћ раздире;
Где санка нема, где данка бела
По сетном лицу бледе ропкиње
Затрепти зрачак као изгубљен,
И ту на хладу људске жалости
Топлину губи жара сопственог;
Где мача нема да се зарије
У беле кости црног тирана;
Где хрпе нема земље гробовске,
Којој ће сваку ову мрвицу
Турчина бесног кости покрити;
Где нема људи, где нема груди
Које ће камен бити стенама,
А оклоп-стена слабим женама; —
Где нема Вељка!...
(Почивка.)
Жалосна земља!...
РАДАК: Та жалост јој је срце изела!
ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе,
Као што деца сјајну играчку,
За љубав можда, много лошије,
Макар у какву брљу бацају,
Промене тражећ ћуди несташној...
Проклет, бог дао!...
(Почивка.)
Радаче, слушај!...
РАДАК: Чујем, Станоје!
И чисто читам твоје болове
Из оне капи што је у око
С крвавим умом мрко канула.
ГЛАВАШ: И све се овде у крв створило:
Из крви свака ниче мисао,
А свакој мисли смрт је основа!... (Меће руку на нож.)
Да убијамо, Раде!
РАДАК: Гора је нема,
Ниједан листак неће шушнути:
Кога је гледô у хладовини,
Издишућ, црну земљу гребати,
Или у часу смртног заноса
Хомутом меким траве роснате
Крваво врело жића гàтити.
Газио ме је!... Па убићу га!
То никад није убити друга;
А убит пашу, смрвити скота,
То ни пред богом није грехота!...
Ћут’... Неко долази!...
СТАНА: Помози бог, децо!
ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао!
СТАНА: Лутам ли ја,
Ил’ ова стаза на пут изводи
Откуд ћу скоро старим очима
Кроз тихи сутон варош угледат?...
Та Смедерево!... Децо, каж’те ми!
РАДАК: Залутала си;
Ова те стаза даље не води,
Него до ове мрачне провале.
СТАНА: Ах, у Србији
Свака те стаза води провали!
ГЛАВАШ (у себи): Ала је дивна!
У дýгу каткад поглед утоне,
Занесен сјајем боје њезине,
Па тајну куша лепе природе:
Ко ли је створи тако дивотну?...
(Гласно окренув се Стани)
А куд си, стâра, тако наумна
По непроходу горе зелене?
А и вечери сутон сенасти
Покриће скоро уске стазице,
Куда пастири — само понекад —
Са белим стадом мирно пролазе.
Па куд ћеш онда?... Још да си сама!
Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом?
СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева?
ГЛАВАШ: Па онда?
СТАНА: Са зором даље.
А таман сутон друге вечери
Дочекаће нас у Београду;
Гледаће како старост посрће
Пред силног паше моћним очима...
ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима
Шта ли ће онде?... Шта је смислила?
Сад кад јој сину колац спремају?
Ту нечег има!... (Гласно.)
То мора да је страшна несрећа
Што старост гони да метанише
Пред мрским лицем бесног Турчина?...
СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела
И глас сам чула... Ох, боже мој,
Да није он?...
СТАНА: „Несрећа!...“
Не кидај срце, добар човече!
Кад мајка старим гледа очима
Порода бедног главу клонулу
Како је над њом џелат свирепи
Са чврстом руком пȁлу издигô;
Још тренут само... и мудра глава
Крвљу ће својом бедем мастити! —
Ти за то велиш да је несрећа!...
Па кад у лету пâлош застане,
А крвав слуга паше свирепог
На бледу мајку упре зеницу:
„Ил’ подај ћерку паши честитом,
Ил’ гледај тело своје утробе
Како га гладни вуку керови!...“
О, ту је мален израз „несрећа!“
То су болови, страшни грчеви,
Што их сатане нокат изоштрен,
Ријућ по старим груд’ма пакосно,
Чупа из срца болне матере...
ГЛАВАШ: Дакле, за сина тражи кћер?
И ти си пристала?...
СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа!
А његово је деце обоје:
Сина ми може свакад убити,
Мене смрвити, ћерку љубити;
Господар он је!... Ми смо робови!
Баш као што му земљу радимо:
Од сваког плода њему трећину,
Ил’ половину јечма, пшенице;
Облѝзни л’ овца, од воље му је,
Може узети оба јагњета!
Ал’ он је добар... једно узима,
А друго враћа мајци несрећној!...
Ал’ краја нема празном говору,
Време је давно да се путује...
Хајд’, Спасо, жури се!
СПАСЕНИЈА: Ох!
ГЛАВАШ: ’Ма ћерка лепа нешто застаје!
Можда јој онде неће годити
Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.)
Шта велиш, душо?
Има л’ у цара и најмоћнијег
Овако харем да је намештен?
Далеко тамо брда, планине,
Кроз њих се хучне реке ваљају,
Те даље носе тешке бродове
С богатом робом сјајног Истока,
А тамо видиш старе грмове
Где се из младог шибља издижу
Кô споменици давног времена.
А где ћеш зором лица умити,
Ту те купине мирис задише;
Капљицу бистру воде студене,
Што ти са чела капље жубором,
Пратећи шумор ове планине...
Погледај, душо!... Само погледај!...
СПАСЕНИЈА: дивота!
СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор?
ГЛАВАШ: Па ништа, бако,
Хвалим вам само моје дворове,
Не би л’ у мене дан-два остале.
Та ја сам жудан госте примити.
СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!...
СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте —
Залутале смо ту!
ГЛАВАШ: Не чини ништа.
Нама сте тиме много милије.
РАДАК: Па да,
Што ненадније, то пријатније!
ГЛАВАШ: Остан’те овде за неки дан!
Чекаће паша!... Има времена!...
РАДАК: Па ево, бабо,
Керуше градске откад чекају
Да паша липше... Па ће липсати,
Макар то било и догодине!...
СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо,
Да за видела конак нађемо!
СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко,
Што ближе идем двору пашину,
Све ми је, мајко, срце празније!
СТАНА: А Бошко?
Ти док се овде тако скањујеш,
Бледа ће глава бедем китити.
СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’!
Видим да ти је много дражија
Од млека мога крвца његова.
СТАНА: Смрт те не чека,
Ти ћеш у граду бити госпођа;
А Бошка чека смрт... (Гласно.)
Сад збогом, људи!
И даље ћемо гором лутати,
Кад нам већ пута казат не хтесте!
ГЛАВАШ: Ни корак даље!
Бар ћерци не дам старог војводе
Да лица свога ружом мирисном
Окади дворе гадног тирана.
Ил’ да му гласа танком песмицом
Скраћује часе дуга времена,
Војводе часног ћерка једина
Да подсмех буде турском харему!
То не дам, бабо!... А ти се жури
И вештом лажи варај тирана
Румен те лица неће издати.
Кажи му јасно: да зуба немаш,
П’ ако ти сина смакне јединог
Да ћеш од црне глади свиснути.
Или накриви раме старачко,
Под паз’о узми штаку дебелу,
Па кажи: „Ето, хрома сам, стара,
Немој ми ломит моћну потпору!“
И друго што те беда поучи;
Тек дивна ћерка седог Ђукића
Прљати не сме име очево!...
СТАНА: Посрамиће га ако дозволи
Да јој на коцу братац погине.
СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме!
ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо,
И не сећаш се ноћи страхотне?
Још је из рана крвца лопила,
А модра светлост жишка немоћног
Осветлила је таму жалосну...
Онда је седи Ђукић издисô...
СПАСЕНИЈА: Станоје!...
ГЛАВАШ: Јест, ја сам!
Ја сам и онда био са тобом,
Са модрих уста кад је лебдео
Последње речи свети благослов:
„Нека сте срећни, децо, обоје!...“
СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!...
СТАНА: Проклети, бог дао!
ГЛАВАШ: Јест, ја сам био!
А с оне стране од Делиграда
С војском је стајô бесни Сулејман;
Па кад је тврде збрисô бедеме,
Са бомбама је рио гробове,
Избацујући кости мртвима.
РАДАК: Као хијена!
СПАСЕНИЈА: У дивљем страху ја сам дрхтала.
ГЛАВАШ: Онда?... А сад?...
СПАСЕНИЈА: Сад?
Сад сам на твојим мушким грудима,
Чујем ти срце, како куцајућ,
Јуначи живце сваком прстићу.
Сад се не плашим!...
ГЛАВАШ: Не бој се сад!
СТАНА: Јеси ли махнит?... Ил’ је беснило
Што те о мéни, можда, сналази?...
Везир нас чека, море, Сулејман!
Па тешко теби, ако дочује
Да си нам пута тренут једини
У овој гори силом пречио!
Дете ми пуштај!
РАДАК: Богме си, бако, зло удесила,
Ал’ таком песмом вук се не плаши.
СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати! (Вади из недара запечаћено писмо, па га пружа Главашу.)
Ово је писмо од муселима,
Упућено је самом везиру...
Па сада дршћи, махнит човече,
И онде тражи људске милости
Где се за милост никад не чује!
РАДАК: Охо!
Баш није шала!... Турска тескера!
Па још какви су страшни мурови,
Да у свет бежи ко се уплаши!...
ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио;
И не треба ми!... Већ лепо иди,
У мојој кући нећ ћеш конака.
А када сутра данак осване,
Ти путуј даље!... Спаса остаје!...
СТАНА: А с каквим правом, проклет човече,
Отимаш мајци ћерку једину?
ГЛАВАШ: Бошко ти јесте син,
Ал’ Спаса кије кћи!
СТАНА: Није ми кћи?
Ти кажеш то, горска прокудо,
Лажљиве мајке подло копиле!
А да из санка заношљивога
Ко ме је својом писком будно?
Ко је у тамној ноћи устајô
С несанка да јој главу обаје,
Да је умири, стиша, умије,
У пеленице чисте увије?
Ко је то други чинит могао,
Него ја, мајка, њезина?...
ГЛАВАШ: Маћеха!...
СТАНА: Грозан си!
ГЛАВАШ: Од грознице си много грознија!
Или те стара памет издаде,
Те се не сећаш своје удаје,
Своје младости, своје радости —
Та гозбе славне, сватова дивних?...
Триест сам друга онда имао,
А пошао сам гором ходити,
По мрачној гори чете водити.
Сјаје се токе, звече ножеви,
На њима гори чоја црвена,
Живим се оком не да гледати...
Онда ће рећи момче некакво:
„Данас се жени Ђукић војвода!...“
А ја, да старцу пошту учиним
И да се чета вина прихвати,
У сватове сам ваше дошао...
Сећаш се сад?
СТАНА: Ах, пропала сам! (Гласно.)
Сећам се да сам, као невеста,
Тридесет пута руку љубила
И триест пута клела часове
Што руку дадох једном војводи
Те са хајдуци горски шурује.
Сећам се данас своје несреће.
ГЛАВАШ: Онда си собом дете водила,
Дивотно дете косе гараве.
Сирото, слуша, блене, не знајућ’
Шта бива данас с мајком његовом,
А ти га тешиш лепим начином:
„Смири се, чедо, душо мајчина!
Тебе се ради мајка удаде!...“
То беше Бошко!... А у дворови,
На макој свили старог војводе
Плакаше дете косе злаћане,
Не знајућ, јадно, још у бешици,
Да му, сиротом, мајку доводе.
То беше...
СТАНА: Та доста, доста! Проклет вечито!
ГЛАВАШ: То беше Спаса!...
СТАНА: Бог те убио!
СПАСЕНИЈА: Ах!
ГЛАВАШ: Па сад је водиш,
Да са дивотом створа њезина
Поткупиш паши очи лакоме,
Да продаш румен лица невина
За румен-крвцу срца његова!
Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице!
Она је срасла с мојим грудима;
Кô мрежа танка свиле мекане
Свако је влакно косе њезине
Испреплетало глатке крајеве
Са мојим срцем...
СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то?
Зар хајдук један да те приволи
Да срећу своју ногом погазиш?
Где ти је кућа, где је колиба,
Кад сјајне дворе тако презиреш
У којима те срета богатство?
Па онда љубав паше свемоћног?
А више свега влажна тамница
У којој своје дане проклиње
И залуд чека лажну замену
Сиромах Бошко?...
СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо,
Кад снаге немам, моћ ме издаде!
Бар да га никад нисам видела!
Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ
У пустим груд’ма спомен остави:
Последњу вољу оца рањеног
И прву љубав!...
СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.)
СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!...
С ћерком је, јадна, све изгубила!
Сад може старе руке скрстити,
Па тужно рећи: „Све ме издаде!...“
ГЛАВАШ: За киме жалиш?... Зар за маћехом
Што и сад јоште не зна прежалит
Збрчканих дојка суве изворе?
А да је онда млека имала,
Док ти је непца танка кожица
У благом млеку хране тражила,
Прегорела би дојке обадве,
На своје груди злобно сипајућ
Отровног биља горке сокове,
На таки начин да те умори,
Да викне после тугом лажљивом:
„Ох, куку мене, сêди војводо!
На мојим груд’ма крв ти усахну!“
То онда није могла чинити.
А данас?
Кô да на друму крчми Турцима —
Пред кућу сјајан цимер истиче:
На часном недру мајке рођене
Негован цветак твоје чедности,
Румено лице, златне витице
И миран поглед дýге пријатне,
И све те твоје дражи чудесне
Будзашта нуди гадним Турцима
За худи живот сина њезина,
Што је, још једва зачет, учио
Шпијунски занат оца наказног!
Јер знади, душо, твоје маћехе
Пређашњи муж је био... Кулиза!
СПАСЕНИЈА: Кулиза?...
ГЛАВАШ: Јесте, он
Кога се грозом народ спомиње!
Ал’ о том други пут, хајдемо сад!
Вечери благе сутон сенасти
На својим груд’ма спрема постељу
И по њој чудан раскош простире:
Росице сјајне, ситну ђинђуву,
А мека свила цвећа мирисног
Шарену главу спушта пажљиво
Да ти, уморној, миром пријатним
Успава душу озлојеђену.
(Одлазе.)
СТАНА (у себи): Погрешила сам
Што одмах нисам пошла за њима;
П’ ако и не бих очи склопила,
Промотрила бих барем улазак,
Да познам стазу куда пролази
На гласу хајдук са својом невестом.
(Звера око себе.)
Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!...
Поред онога бора минуше,
А мало даље модре висове
Колути плави дима шарају;
То је колиба... О, хо! Знам ти сад
Јазбину мрачну, вуче грабљиви!
Па ту си хтео да је сакријеш
Очима бистрим будне маћехе?
Д’ ако би сунце свету убавом
Прикрити умô масном шубаром,
То ћеш и њу!... Чекај де, лијо!...
На реп си стала змији маторој!...
Отров те чека!... А ту шкорпију,
Што се превија тако ласкаво,
Те бих се, ’вако стара грешница,
У четир’ поста заклет умела
Да ће за капљу крви његове
Ишчупат срце, ако устреба —
Чекај се, чекај!... Све ћеш платити!
Јединца мога муке несносне
Сржеви свеже твоје младости
Помоћ ће срцу моме сносити;
Образа твојих кожа увела,
Упале очи, модре уснице;
А после, кад те црна ропкиња
Филџаном златним скромно понуди,
Да шербет примиш дивно удешен
Који ти милост шаље пашина —
Онда ћу и ја верно припазит
Да се ниједна капка не проспе!
Ха, ха, ха!... (Одлази.)
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|