Stanoje Glavaš/Prvi akt
| ←Stanoje Glavaš | Prvi akt Pisac: Đura Jakšić Stanoje Glavaš |
Drugi akt→ |
ISAK: U ropstvu život? Je l’ život to:
Tiranu dvorit, njemu služiti,
S jadom se svojim večno družiti,
I ne misliti, i ne kušati,
Samo slušati?... „Kolac mi daj!...“
Poviče on... Za koga kolac taj?...
I čij’ ću onde čuti uzdisaj?
„Tiče l’ se roba to? I rob da zna?
Ha, ha, ha!“ Grozno se smeje on.
A meni, svome robu, poklanja
Dva veka bola, jada, čemera:
Na oštar kolac pored Pajsija
Bratovu glavu besno udara;
Pa da je gavran ne bi kljuvao,
Onde na stražu mene postavlja!
Rođenog brata!... Ume l’ groznije
U tupom umu mahnit smisliti,
Nego što Turčin, kavu srčući,
Uzurno sprema roblju nesrećnom?
(Počivka)
Ovuda često Glavaš prolazi...
Al’ ako dođe, pa me odbije,
Kuda ću ja?... Ova provala
Otkud je, možda, davno, nekada
U besu svome zemlja pakosna
Pljuvala plamen svoje mrzosti,
Možda će bednom dati odmora?...
(Vuk i Radak dolaze.)
RADAK: Hej, prijatelju! Šta tražiš tu,
Otkud i gavran krilom hrapavim
Izleće brzo, strahom zadahnut?
ISAK (u sebi): Nijedan od njih nije Stanoje,
Al’ su, zacelo, momci njegovi;
Po divljoj snazi, mrkim očima,
Poznaću vuka ove planine. (Glasno.)
Mislim se nešto: ova provala
Nekad mi zine kao grobnica,
A nekad sine kao riznica.
Il’ se u mraku njene utrobe
S kostima belim ljube dukati?
I grob i kasa — čudna prilika!
Rukom se nisi zlata takao,
A već ti dušu mori pakao!...
VUK: E, e, da smešna čoveka! Kuda se đavo porebarke šunja, grickajući strašivo krajičak čupavoga repa, tu se on posadio!... Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?...
RADAK: I baš na ronu ove provale?
ISAK: Da skačem dole.
Na me se zemlja samo mrgodi,
Idem da kušam srce zemljino;
Onde će, valjda, biti milosti?
(Naginje se na provalu.)
VUK: Ovo je beda!... A kakva te đavolja sila gura danas u tu jazbinu?
ISAK: Beda!
VUK: Da nisi gladan?...
ISAK: Gladan!
VUK: A žedan?
ISAK: I žedan, jest!
I glad i žeđ me, bednog, umori.
VUK: A da si go i nâg,
To već ni slepcu ne bi prikrio:
Kroz kapu ti je kosa propala,
Kroz gaće viri nago koleno,
Baš kâ u loncu leđa račija
Što se u vrenju hitro premeću,
Otvarajući gladnom želucu
Još veću volju dobroj užini...
I pas da vidi tvoje koleno,
Zinô bi, lakom, pa i ugrizô.
ISAK: I namah lipsô mesom otrovan.
VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti!
Ne znaš šta više liči krpeži:
Da l’ opaljeni vetrom obrazi,
Koje su nekad crne boginje
Arapskom šarom grozno šarale,
Il’ ruke noge, ili haljina,
Zakrpe razne što mu s grbine,
Kao teskera turskih murovi,
Po tihom vetru lako igraju...
RADAK: Siromah!
’Ma rašta dođe tu? I ko si ti?
ISAK (sleže rameni): Ja ne znam.
RADAK: A otkuda si?
ISAK (uzima šljunak jedan, pa ga baca u provalu):
Otkuda dođe? Kud ode ovaj kâm?
Ima li na dnu tome videla?
Videste l’ što?
(Vuk i Radak se zgledaju.)
RADAK: Ništ’.
A ko će onde drugo videti
Do opet mrak?
ISAK: Pa da, mrak!... Ta to je život moj!
U mraku mrak!... I nikad, nikad dan!
Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!...
The!...
(Jedan poveći kamen, koji je gotov da se odroni, gurne u dubinu, iz dubine se čuje huka.)
Čujete l’ huku stare gladnice
Kako joj krči prazna utroba?
Ali je stena postan zalogaj,
U želucu će crnom zastati...
Pa šta velite? Ja bih želeo
Da od tog lipše stara drtina!
RADAK: Ne razumem te —
Al’ kaži lepo i razumljivo
Šta si na svetu dosad činio?
ISAK: Tužna bi káža otud ispala
Šta sam na svetu dosad činio,
I opet sve bih mogô kazati
Sa jedne reči mučnim teretom:
Ja sam robovô!
VUK: Mnogo si kazao!
ISAK: Il’ bolje reći, ja sam učio!
RADAK: Šta?
ISAK: U Madžara sam morô gledati
Nadute žabe praznu mešinu
Gde mehuriće od sapunila
Dolamom zlatnom besno ogrće;
Arpada sedog to su unuci!
A u Nemca sam morô trpeti
Podsmeha glatkog strašnu porugu;
Turčin me, opet, turski učio
Da mirno gledam muke bratove;
I ja sam gledô u lice bledo,
Gledô sam one crne zenice
Gde se u mutnoj krvi premeću;
Gledô sam brata...
RADAK: Mirno?
ISAK: Kao kip!
RADAK: I sad si kao kip:
Na tvome licu kap ne ostade
Od one krvi što nam kazuje
Da život kuca još u grudima...
Vuče! Podaj mu nek’ se napije —
U pljosci biće rakije —
Nek’ se okrepi... Hajd’, brale,
Uklon’ se malo od te provale,
Dok nisi glave tvrdim temenom
U večnoj noći našô svetlosti...
(Radak ga smešta pod jedan grm)
VUK (skida pljosku i nudi ga da pije):
Pij! Jošte pij!... Ta nagni bolje, de,
Te skupi pamet što preostade,
Jer, eno, ide Glavaš Stanoje,
A pred njim, bogme, nemoj buncati.
GLAVAŠ: Nu, momci, zdrav’ odanili!
Ima li gdegod nešto od lova?
Ili je gora tako oskudna
Te nema srne ili grlice,
Pa već u krilo jadne buljine
Fišeke retke glupo harčite?... (Gleda Isaka.)
A ko je ovo? Šta traži tu?
Kuda li misli? Otkud dolazi?
RADAK: Od jednog sata biće poviše
Kako ga s Vukom ispitujemo:
Ko, šta je, otkud i šta će tu.
I on, siromah, nešto govori,
Al’ bog će znati šta.
VUK: Ne znam ni ja.
I pre bih, veruj, znao, Stanoje,
Šta zbore čavke, mačke, miševi,
Neg’ ovaj ovde što je od gladi,
Možda, siromah umljem poklizô.
GLAVAŠ: A vi stojite?... Al’ ste blesani!
Ili čekate tu da izdahne
Od silne gladi, očigledice?
Hajd’ idi, Vuče, vod’ ga kolibi!
U mojoj torbi biće sa hlebom
Il’ suva mesa ili slanine;
Pa kad se, brale, malo prihvatiš,
Prozborićemo i nas dvojica;
Ima vremena.
ISAK: Ali je vreme puno bremena!
Puno nesreće!... Tri dana ima
Otkako lutam ovom planinom;
S obrazivošću mačke divije,
Bežô sam s puta zveru, čoveku,
Tebe da nađem, ili... smrt!
GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?...
ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici —
Davno je bilo, al’ sam slušao
Moćnoga glasa strašnu grmljavu; —
I danas opet glas ti poznadoh...
GLAVAŠ: Sa Mula-pašom na Malajnici?
ISAK: I s Kara-Fejzom, sa krvoloci,
Što me nasilja bičem trostrukim
Učiše njihov kuran čitati
I klanjati se lažnom proroku,
Koga sinovi mraka večitog
Svetlilom zovu ove selene!...
Onda sam njima ropski služio.
GLAVAŠ: Za komad hleba?
Ili, još crnje, za život samo?
ISAK: Da!
GLAVAŠ: Baš kao i ja... (Glasno.)
Poturčen, možda?... Proklet nesrećnik!...
ISAK: Ne kori, Stanoje!...
Kog beda rađa, bedno umire!
I kakve vere može imati
Ko je u silu samo verovô?
GLAVAŠ: Siromah!
A što si ovde bio nauman?
ISAK: Da skačem dole... Tu, u grobnici,
Sa večnom tminom da se oženim:
I onde, ljubeć crnu nevestu
Sa grešnim žarom ognja paklenog,
Da rađam porod, tako strahotan,
Od koga će se, kâ u groznici,
Grbavoj zemlji kora ježiti;
Otrovne tice, zmije vatrene
Koje će, repom hitro šibajuć,
Spržiti polja, spalit useve,
Otrovnim dahom leta kužiti,
Dokle se tako, kugom morena,
U jedan pramen otrov-parice
Kolevka besna ljudske nesreće
Nesrećom ljudskom sva ne razori...
GLAVAŠ: A sad?
Šta si otsada činit nauman?
ISAK: Sad neću s grobom, sad ću sa tobom!
Jače je srce i od starosti,
A za osvetom žŷdi strahotne
Poznaje onaj što je slušao
Rođenog brata ropot samrtni
U nemo doba noći jesenje,
Kada i vazduh tugom uzdiše,
Na kolju žive ljude gledajuć
Po bedemima grada nesrećnog...
S tobom ću ići! S tobom Stanoje!
Kô senka neka duha divijeg
Na koraku te svakom sećajuć:
Da si vojvoda! Srbin! Osvetnik!
Iznosiću ti strašne uvrede:
Zločinstva grozna i nečuvena,
Sa kojima su Turci slavili
Gospodstva svoga groznu svečanost...
A sad, oprosti... glad!...
GLAVAŠ: „Nahrani gladnog
I dušu vrati telu nemoćnom!“
Boga je živog stroga zapovest;
Pa kad je, ćuteć, gazi kaluđer,
Neka je gorski vrše sinovi...
Hajd’ idi, Vuče!... A kad mu vina
Kapljica žarka grudi razgreje,
Te već u srcu život zakuca,
Potražite me...
VUK: Zbogom, Stanoje!
ISAK: Zbogom! (Povodeći se umorno, za Vukom odlazi.)
GLAVAŠ: Pa, Rade?... Ima li gdegod što?
Po gori mirno?... A po selima?...
RADAK: Nesreća!
Deset je dana kako putujem
Kô senka neka gore zelene.
Obilazeći carske drumove,
Rasmatram sela, gledam tragove
Kuda su besni Turci jurili,
Pa svugde krv... Po divnom Levču,
Kuda je srndać nekad veselo
Kroz gusto lisje lipa mirisnih
Sa mudrim okom izvor tražio,
Sad čovek onde, strahom prisiljen,
Prikriva nejač, obučavajuć
Da glasa svoga piskom tananim
Nauče lajat, il’ kao sova
Kroz ponoć nemu glasno kreštati,
Kako ih Turci ne bi poznali...
GLAVAŠ: Strahota!
RADAK: I još strašnije:
Na raskrsnici druma širokog,
Gde su nekada mirni putnici,
Ostavljajući Župu za sobom,
Beogradskog se puta primali,
Sad gomilama roblja teraju
Pod tvrdog lanca teškim teretom,
Sve paši, tamo do Beograda;
A on će, mudar, znati deliti
Nekome kolac, nekom vešala,
Gdekome, opet, za grm vezanu,
Olovom vrelim oči gađati,
Dok iz dubine čela bleđanog
S zenicom crnom život ne pljusne...
GLAVAŠ: I ja se jošte zovem Stanoje!
I ceo narod srpskim imenom!
Sramota večna! Večna poruga!
Il’ ubij sebe, ili izbriši
Sa čela svoga ime dedovo!...
(Počivka.)
A šta bi s Hadžijom?... Znaš li što?...
RADAK: Umakao je srećno, Stanoje.
Al’ braća tužna!... Snahe njegove!
O nežnom vratu mlade Petrije,
Otkud su zlata taški nizovi
Sa suncem sjajnu parbu vodili,
Sad grubog gvožđa kolut zarđan
Po tankom vezu bele košulje
Oblinu gnječi dojka divotnih;
A do nje, mlade, ima stotina
Što, istog lanca teret cepajuć,
Sa oborenom glavom slušaju
Nakita ropskog zveket žalosni:
Tu Đenadije s sinom jedinim,
Do njega porod starog Đukića
Prebraja, možda, dane mladosti,
Pa tek uzdahne: dani prolaze.
A mučnog ropstva rđa čađava
Životu mladom kopa grobnicu.
GLAVAŠ: Prokleta zemlja,
Gde suza mami zoru na nebo,
A jauk nemu ponoć razdire;
Gde sanka nema, gde danka bela
Po setnom licu blede ropkinje
Zatrepti zračak kao izgubljen,
I tu na hladu ljudske žalosti
Toplinu gubi žara sopstvenog;
Gde mača nema da se zarije
U bele kosti crnog tirana;
Gde hrpe nema zemlje grobovske,
Kojoj će svaku ovu mrvicu
Turčina besnog kosti pokriti;
Gde nema ljudi, gde nema grudi
Koje će kamen biti stenama,
A oklop-stena slabim ženama; —
Gde nema Veljka!...
(Počivka.)
Žalosna zemlja!...
RADAK: Ta žalost joj je srce izela!
GLAVAŠ: Ostaviše je Vožd i vojvode,
Kao što deca sjajnu igračku,
Za ljubav možda, mnogo lošije,
Makar u kakvu brlju bacaju,
Promene tražeć ćudi nestašnoj...
Proklet, bog dao!...
(Počivka.)
Radače, slušaj!...
RADAK: Čujem, Stanoje!
I čisto čitam tvoje bolove
Iz one kapi što je u oko
S krvavim umom mrko kanula.
GLAVAŠ: I sve se ovde u krv stvorilo:
Iz krvi svaka niče misao,
A svakoj misli smrt je osnova!... (Meće ruku na nož.)
Da ubijamo, Rade!
RADAK: Gora je nema,
Nijedan listak neće šušnuti:
Koga je gledô u hladovini,
Izdišuć, crnu zemlju grebati,
Ili u času smrtnog zanosa
Homutom mekim trave rosnate
Krvavo vrelo žića gàtiti.
Gazio me je!... Pa ubiću ga!
To nikad nije ubiti druga;
A ubit pašu, smrviti skota,
To ni pred bogom nije grehota!...
Ćut’... Neko dolazi!...
STANA: Pomozi bog, deco!
GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao!
STANA: Lutam li ja,
Il’ ova staza na put izvodi
Otkud ću skoro starim očima
Kroz tihi suton varoš ugledat?...
Ta Smederevo!... Deco, kaž’te mi!
RADAK: Zalutala si;
Ova te staza dalje ne vodi,
Nego do ove mračne provale.
STANA: Ah, u Srbiji
Svaka te staza vodi provali!
GLAVAŠ (u sebi): Ala je divna!
U dýgu katkad pogled utone,
Zanesen sjajem boje njezine,
Pa tajnu kuša lepe prirode:
Ko li je stvori tako divotnu?...
(Glasno okrenuv se Stani)
A kud si, stâra, tako naumna
Po neprohodu gore zelene?
A i večeri suton senasti
Pokriće skoro uske stazice,
Kuda pastiri — samo ponekad —
Sa belim stadom mirno prolaze.
Pa kud ćeš onda?... Još da si sama!
Al’ šta ćeš pod noć s ovim detetom?
STANA: Valjda ću dospet do Smedereva?
GLAVAŠ: Pa onda?
STANA: Sa zorom dalje.
A taman suton druge večeri
Dočekaće nas u Beogradu;
Gledaće kako starost posrće
Pred silnog paše moćnim očima...
GLAVAŠ (za sebe): S ćerkom u gradu?... Među Turcima
Šta li će onde?... Šta je smislila?
Sad kad joj sinu kolac spremaju?
Tu nečeg ima!... (Glasno.)
To mora da je strašna nesreća
Što starost goni da metaniše
Pred mrskim licem besnog Turčina?...
SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla
I glas sam čula... Oh, bože moj,
Da nije on?...
STANA: „Nesreća!...“
Ne kidaj srce, dobar čoveče!
Kad majka starim gleda očima
Poroda bednog glavu klonulu
Kako je nad njom dželat svirepi
Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô;
Još trenut samo... i mudra glava
Krvlju će svojom bedem mastiti! —
Ti za to veliš da je nesreća!...
Pa kad u letu pâloš zastane,
A krvav sluga paše svirepog
Na bledu majku upre zenicu:
„Il’ podaj ćerku paši čestitom,
Il’ gledaj telo svoje utrobe
Kako ga gladni vuku kerovi!...“
O, tu je malen izraz „nesreća!“
To su bolovi, strašni grčevi,
Što ih satane nokat izoštren,
Rijuć po starim grud’ma pakosno,
Čupa iz srca bolne matere...
GLAVAŠ: Dakle, za sina traži kćer?
I ti si pristala?...
STANA: Pristala?... Ta to je trâmpa!
A njegovo je dece oboje:
Sina mi može svakad ubiti,
Mene smrviti, ćerku ljubiti;
Gospodar on je!... Mi smo robovi!
Baš kao što mu zemlju radimo:
Od svakog ploda njemu trećinu,
Il’ polovinu ječma, pšenice;
Oblѝzni l’ ovca, od volje mu je,
Može uzeti oba jagnjeta!
Al’ on je dobar... jedno uzima,
A drugo vraća majci nesrećnoj!...
Al’ kraja nema praznom govoru,
Vreme je davno da se putuje...
Hajd’, Spaso, žuri se!
SPASENIJA: Oh!
GLAVAŠ: ’Ma ćerka lepa nešto zastaje!
Možda joj onde neće goditi
Rumenog đýla miris haremski? (gleda u Spaseniju.)
Šta veliš, dušo?
Ima l’ u cara i najmoćnijeg
Ovako harem da je namešten?
Daleko tamo brda, planine,
Kroz njih se hučne reke valjaju,
Te dalje nose teške brodove
S bogatom robom sjajnog Istoka,
A tamo vidiš stare grmove
Gde se iz mladog šiblja izdižu
Kô spomenici davnog vremena.
A gde ćeš zorom lica umiti,
Tu te kupine miris zadiše;
Kapljicu bistru vode studene,
Što ti sa čela kaplje žuborom,
Prateći šumor ove planine...
Pogledaj, dušo!... Samo pogledaj!...
SPASENIJA: divota!
STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor?
GLAVAŠ: Pa ništa, bako,
Hvalim vam samo moje dvorove,
Ne bi l’ u mene dan-dva ostale.
Ta ja sam žudan goste primiti.
SPASENIJA (u sebi): Ah!... To je on!...
STANA: Mi nismo ovde došle u goste —
Zalutale smo tu!
GLAVAŠ: Ne čini ništa.
Nama ste time mnogo milije.
RADAK: Pa da,
Što nenadnije, to prijatnije!
GLAVAŠ: Ostan’te ovde za neki dan!
Čekaće paša!... Ima vremena!...
RADAK: Pa evo, babo,
Keruše gradske otkad čekaju
Da paša lipše... Pa će lipsati,
Makar to bilo i dogodine!...
STANA: Bezobrazniče!... Hajdemo, Spaso,
Da za videla konak nađemo!
SPASENIJA: Al’ majko, majko,
Što bliže idem dvoru pašinu,
Sve mi je, majko, srce praznije!
STANA: A Boško?
Ti dok se ovde tako skanjuješ,
Bleda će glava bedem kititi.
SPASENIJA: Ah, majko, hajd’!
Vidim da ti je mnogo dražija
Od mleka moga krvca njegova.
STANA: Smrt te ne čeka,
Ti ćeš u gradu biti gospođa;
A Boška čeka smrt... (Glasno.)
Sad zbogom, ljudi!
I dalje ćemo gorom lutati,
Kad nam već puta kazat ne hteste!
GLAVAŠ: Ni korak dalje!
Bar ćerci ne dam starog vojvode
Da lica svoga ružom mirisnom
Okadi dvore gadnog tirana.
Il’ da mu glasa tankom pesmicom
Skraćuje čase duga vremena,
Vojvode časnog ćerka jedina
Da podsmeh bude turskom haremu!
To ne dam, babo!... A ti se žuri
I veštom laži varaj tirana
Rumen te lica neće izdati.
Kaži mu jasno: da zuba nemaš,
P’ ako ti sina smakne jedinog
Da ćeš od crne gladi svisnuti.
Ili nakrivi rame staračko,
Pod paz’o uzmi štaku debelu,
Pa kaži: „Eto, hroma sam, stara,
Nemoj mi lomit moćnu potporu!“
I drugo što te beda pouči;
Tek divna ćerka sedog Đukića
Prljati ne sme ime očevo!...
STANA: Posramiće ga ako dozvoli
Da joj na kocu bratac pogine.
SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me!
GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso,
I ne sećaš se noći strahotne?
Još je iz rana krvca lopila,
A modra svetlost žiška nemoćnog
Osvetlila je tamu žalosnu...
Onda je sedi Đukić izdisô...
SPASENIJA: Stanoje!...
GLAVAŠ: Jest, ja sam!
Ja sam i onda bio sa tobom,
Sa modrih usta kad je lebdeo
Poslednje reči sveti blagoslov:
„Neka ste srećni, deco, oboje!...“
SPASENIJA (pada mu na grudi): Stanoje!... Oh!...
STANA: Prokleti, bog dao!
GLAVAŠ: Jest, ja sam bio!
A s one strane od Deligrada
S vojskom je stajô besni Sulejman;
Pa kad je tvrde zbrisô bedeme,
Sa bombama je rio grobove,
Izbacujući kosti mrtvima.
RADAK: Kao hijena!
SPASENIJA: U divljem strahu ja sam drhtala.
GLAVAŠ: Onda?... A sad?...
SPASENIJA: Sad?
Sad sam na tvojim muškim grudima,
Čujem ti srce, kako kucajuć,
Junači živce svakom prstiću.
Sad se ne plašim!...
GLAVAŠ: Ne boj se sad!
STANA: Jesi li mahnit?... Il’ je besnilo
Što te o méni, možda, snalazi?...
Vezir nas čeka, more, Sulejman!
Pa teško tebi, ako dočuje
Da si nam puta trenut jedini
U ovoj gori silom prečio!
Dete mi puštaj!
RADAK: Bogme si, bako, zlo udesila,
Al’ takom pesmom vuk se ne plaši.
STANA: Al’ će i lava ovo stišati! (Vadi iz nedara zapečaćeno pismo, pa ga pruža Glavašu.)
Ovo je pismo od muselima,
Upućeno je samom veziru...
Pa sada dršći, mahnit čoveče,
I onde traži ljudske milosti
Gde se za milost nikad ne čuje!
RADAK: Oho!
Baš nije šala!... Turska teskera!
Pa još kakvi su strašni murovi,
Da u svet beži ko se uplaši!...
GLAVAŠ (prevrće pismo u rukama): Čitati, bako, nisam učio;
I ne treba mi!... Već lepo idi,
U mojoj kući neć ćeš konaka.
A kada sutra danak osvane,
Ti putuj dalje!... Spasa ostaje!...
STANA: A s kakvim pravom, proklet čoveče,
Otimaš majci ćerku jedinu?
GLAVAŠ: Boško ti jeste sin,
Al’ Spasa kije kći!
STANA: Nije mi kći?
Ti kažeš to, gorska prokudo,
Lažljive majke podlo kopile!
A da iz sanka zanošljivoga
Ko me je svojom piskom budno?
Ko je u tamnoj noći ustajô
S nesanka da joj glavu obaje,
Da je umiri, stiša, umije,
U pelenice čiste uvije?
Ko je to drugi činit mogao,
Nego ja, majka, njezina?...
GLAVAŠ: Maćeha!...
STANA: Grozan si!
GLAVAŠ: Od groznice si mnogo groznija!
Ili te stara pamet izdade,
Te se ne sećaš svoje udaje,
Svoje mladosti, svoje radosti —
Ta gozbe slavne, svatova divnih?...
Triest sam druga onda imao,
A pošao sam gorom hoditi,
Po mračnoj gori čete voditi.
Sjaje se toke, zveče noževi,
Na njima gori čoja crvena,
Živim se okom ne da gledati...
Onda će reći momče nekakvo:
„Danas se ženi Đukić vojvoda!...“
A ja, da starcu poštu učinim
I da se četa vina prihvati,
U svatove sam vaše došao...
Sećaš se sad?
STANA: Ah, propala sam! (Glasno.)
Sećam se da sam, kao nevesta,
Trideset puta ruku ljubila
I triest puta klela časove
Što ruku dadoh jednom vojvodi
Te sa hajduci gorski šuruje.
Sećam se danas svoje nesreće.
GLAVAŠ: Onda si sobom dete vodila,
Divotno dete kose garave.
Siroto, sluša, blene, ne znajuć’
Šta biva danas s majkom njegovom,
A ti ga tešiš lepim načinom:
„Smiri se, čedo, dušo majčina!
Tebe se radi majka udade!...“
To beše Boško!... A u dvorovi,
Na makoj svili starog vojvode
Plakaše dete kose zlaćane,
Ne znajuć, jadno, još u bešici,
Da mu, sirotom, majku dovode.
To beše...
STANA: Ta dosta, dosta! Proklet večito!
GLAVAŠ: To beše Spasa!...
STANA: Bog te ubio!
SPASENIJA: Ah!
GLAVAŠ: Pa sad je vodiš,
Da sa divotom stvora njezina
Potkupiš paši oči lakome,
Da prodaš rumen lica nevina
Za rumen-krvcu srca njegova!
Al’ nećeš, veruj, stara grešnice!
Ona je srasla s mojim grudima;
Kô mreža tanka svile mekane
Svako je vlakno kose njezine
Isprepletalo glatke krajeve
Sa mojim srcem...
STANA: Ti ćutiš, Spaso!... Šta je to?
Zar hajduk jedan da te privoli
Da sreću svoju nogom pogaziš?
Gde ti je kuća, gde je koliba,
Kad sjajne dvore tako prezireš
U kojima te sreta bogatstvo?
Pa onda ljubav paše svemoćnog?
A više svega vlažna tamnica
U kojoj svoje dane proklinje
I zalud čeka lažnu zamenu
Siromah Boško?...
SPASENIJA: Oh, šta ću, majko, ili maćeho,
Kad snage nemam, moć me izdade!
Bar da ga nikad nisam videla!
Bar one noći ne!... Al’ ona noć
U pustim grud’ma spomen ostavi:
Poslednju volju oca ranjenog
I prvu ljubav!...
STANA: Grom vas ubio!... (Odlazi jarosno.)
SPASENIJA: Oh, majko, majko!... Eno je, ode!...
S ćerkom je, jadna, sve izgubila!
Sad može stare ruke skrstiti,
Pa tužno reći: „Sve me izdade!...“
GLAVAŠ: Za kime žališ?... Zar za maćehom
Što i sad jošte ne zna prežalit
Zbrčkanih dojka suve izvore?
A da je onda mleka imala,
Dok ti je nepca tanka kožica
U blagom mleku hrane tražila,
Pregorela bi dojke obadve,
Na svoje grudi zlobno sipajuć
Otrovnog bilja gorke sokove,
Na taki način da te umori,
Da vikne posle tugom lažljivom:
„Oh, kuku mene, sêdi vojvodo!
Na mojim grud’ma krv ti usahnu!“
To onda nije mogla činiti.
A danas?
Kô da na drumu krčmi Turcima —
Pred kuću sjajan cimer ističe:
Na časnom nedru majke rođene
Negovan cvetak tvoje čednosti,
Rumeno lice, zlatne vitice
I miran pogled dýge prijatne,
I sve te tvoje draži čudesne
Budzašta nudi gadnim Turcima
Za hudi život sina njezina,
Što je, još jedva začet, učio
Špijunski zanat oca nakaznog!
Jer znadi, dušo, tvoje maćehe
Pređašnji muž je bio... Kuliza!
SPASENIJA: Kuliza?...
GLAVAŠ: Jeste, on
Koga se grozom narod spominje!
Al’ o tom drugi put, hajdemo sad!
Večeri blage suton senasti
Na svojim grud’ma sprema postelju
I po njoj čudan raskoš prostire:
Rosice sjajne, sitnu đinđuvu,
A meka svila cveća mirisnog
Šarenu glavu spušta pažljivo
Da ti, umornoj, mirom prijatnim
Uspava dušu ozlojeđenu.
(Odlaze.)
STANA (u sebi): Pogrešila sam
Što odmah nisam pošla za njima;
P’ ako i ne bih oči sklopila,
Promotrila bih barem ulazak,
Da poznam stazu kuda prolazi
Na glasu hajduk sa svojom nevestom.
(Zvera oko sebe.)
Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!...
Pored onoga bora minuše,
A malo dalje modre visove
Koluti plavi dima šaraju;
To je koliba... O, ho! Znam ti sad
Jazbinu mračnu, vuče grabljivi!
Pa tu si hteo da je sakriješ
Očima bistrim budne maćehe?
D’ ako bi sunce svetu ubavom
Prikriti umô masnom šubarom,
To ćeš i nju!... Čekaj de, lijo!...
Na rep si stala zmiji matoroj!...
Otrov te čeka!... A tu škorpiju,
Što se previja tako laskavo,
Te bih se, ’vako stara grešnica,
U četir’ posta zaklet umela
Da će za kaplju krvi njegove
Iščupat srce, ako ustreba —
Čekaj se, čekaj!... Sve ćeš platiti!
Jedinca moga muke nesnosne
Srževi sveže tvoje mladosti
Pomoć će srcu mome snositi;
Obraza tvojih koža uvela,
Upale oči, modre usnice;
A posle, kad te crna ropkinja
Fildžanom zlatnim skromno ponudi,
Da šerbet primiš divno udešen
Koji ti milost šalje pašina —
Onda ću i ja verno pripazit
Da se nijedna kapka ne prospe!
Ha, ha, ha!... (Odlazi.)
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|