Српска граматика (Ж. Симић)/Поглавље 7

←Поглавље 6

Српска граматика Писац: Живојин Симић Поглавље 7: Реченични знаци (интерпункција)

Поглавље 8→

Симић, Живојин (1922). Српска граматика. Београд: Књижара Геце Кона.

РЕЧЕНИЧНИ ЗНАЦИ (ИНТЕРПУНКЦИЈА)

Да би се у реченици како простој тако и сложеној одредио прави смисао, стављају се у писаном слогу знаци, а кад се написано чита бива изговор речи и реченица према тим знацима.

Ти се знаци зову: реченични знаци или интерпункција.

Ти су знаци:

1. тачка (.)
2. Знак питања (?)
3. Знак узвика или дивљења (!)
4. Запета (,)
5. Тачка и запета (;)
6. Две тачке (:)
7. Знак почивке (—)
8. Знак заграде ( ) или [ ]
9. Знак прекида (… или —)
10. Знак навођења („ “ или ‚ ‘ илил —)
11. апостроф (’)

Пошто сваки писац ономе што напише даје и одређује смисао по своме схватању и одређивању смисла, то је и стављање опих знакова индивидуална ствар онога који пише.

Нпр. Један је писац написао овако: Србија је , својим устанком и ослобођењем од Турака , била први и врло крупни удар Турском Царству у XIX веку. Већ због тога , она је, у Турској, била врло омрзнута.

Други писац написао би обе реченице без ниједне запете.

Нпр. Србија је спојим устанком и ослобођењем од Турака била први и врло крупни удар Турскоме Царству у XIX веку. Већ због тога она је у Турској била врло омрзнута.— И обе реченуце и овако написане беспрекорне су. страна 258 Према томе за стављање ових знакова могу се поставити само ужа, више општа правила.

Тачка

Тачка се ставља на крају просте или сложене реченице којом се казује потврђивање или одрицање.

Примери: Селу Златарима попује поп Сима из села Шаренице. Иван је био само сељак, гледао је своју стоку, и своју њиву и ливаду.

Ту не јекну јека кршна. Ал’ не писну Црногорчад млада,

Знак питања

Знак питања ставља се:

а) На Крају просте упитне реченице.

Примери: Јесте ли ми род сирочићи мали? Ко силази оно туда? А је ли љуба Бојшића Вука с поклоном смерним светом Курану презрела олтар Исуса свога?

б) На крају сложене реченице кад је главна упитна, па стајала она пред подређеном или после ње.

Тако и кад је једна од приређених упитна.

Примери: Зар српска земља мелема нема, ране да лечи, бол да спречи? Ал’ тко оно покрај аге лежи, тер на мртва мртав гњевно режи?

в) Кад је подређена речерица упитна, а главна није, и кад та подређена упитна стоји пред главном, онда се после подређене упитне ставља знак питања место да се стави запета, а на крају целе реченице ставља се танка.

Примери: Како то оче? рече владика. Хоћу, ја што ћу? одговори он. Зар оно? зачуђено упита један од момчади.

г) Кад, пак, главна реченица није упитна, него је упитна подређена, и та подређена стоји после главне, онда се не ставља знак питања него тачка.

Примери: Гушанац запита Сулејман-пашу, ко ће њему платити што је оно љето војевао са својим крџалијама. Кад те стане болети глава, питаћу те је ли ти то од Бога или од душмана.

Знак узвика или дивљења

Знак узвика ставља се:

а) На крају реченице у којој се живље исказује дивљење, изненађење, бојазан, страх, радост, жеља, или какво год узвикивање.

Примери: Па где сад почивам? О да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Никад добро јутро! страна 259 Никад добро вече! Мени ноћца никад мирно не протече! Србин је јунак, јунак је гром, смрвиће теме душману свом: На оружје! На оружје! — С вама дошла свака срећа и сам Господ Бог! Који вели да сам од зла рода, не имао од срца порода! — Мој босиљче из зелене башче, рано ти ми беше процватио, па ми тако рано ти увену! Добро вам вече! У добри час! Ах, страшне слике!

б) У току реченице место запете, кад смисао реченице то захтева.

Примери: Шта је? Шта је? казуј брже! повикаше и Мујо и Авдија. Добро нам вече! рече осурно овај човек. Не мене, Тимо! викну Живко, па се испружи на земљи, јер му за вратом пуче песница. Тако! тако! повикаше многи из окола.

в) Знак узвика ставља се и после петог падежа.

Примери: Драга браћо! Поштована господо!

Запета

Запета се ставља:

1. Између речи

а) Између подмета и подмета, измећу прирока и прирока, кад их је више у реченици.

Између подмета и прирока запета се не ставља.

Примери: Просула се крвца, а из ње се диже Школа, Црква, Вера, — Благо најмилије. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје.

Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се све до онога дана кад Ноје уђе у ковчег. Топ за топом грми, јечи, сева.

Ако подмети или прироци имају и својих додатака, онда ти додатци са својом главном речи чине целину и те целине одвајају се запетом једна од друге.

Примери: С почетка деца беху збуњена, преплашено гледаху, заметено одговараху, укрућено иђаху. У рушењу Турства и дизању Српства Милош је свакад један исти, свакад непроменит, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, никад уморан.

б) Измећу додатака подметових, а тако и између додатака прирокових, кад су једне врсте, ставља се запета.

Али се запета не ставља између подмета и првог непосредног му додатка; тако и између прирока и непосредног му додатка. страна 260 Примери: Разборит, вредан, неуморан, одважан човек има права надати се успеху у сваком предузећу. Векови теку уморним гредом, крвавим редом, ужасним вредом. Гвожђа, отров, ноже, папу, огањ, колац грозни, уље врело и сто мука у час један јунак смишља. За том је реформацијом Доситеј уздисао не из сујете, не из увреде, не из моде, не из леденога квекерског срца, него из топлота уверења, из сопственога искуства, из свакидашње историје живота свога. Хазур, момци, хазур с крстом, хазур с љутијем ножи, с палом, огњем, с коцем, с уљем врелијем.

в) Кад, пак, између више подмета, између више прирока или између више додатака једне врсте стоји која од ових свеза: и, ни, нити, или, ја, ја ли, а, запета се међу њима не ставља.

Примери: Вино пију Новак и Радивој. Копаоник и Жељин још нису обелели, Јастребац и Ртањ нису лица свога завили маглом. Неке је донела невоља или потреба. Па се бише и секоше с Турци; седам паша бише и убише. Патријарх је био највиша верска власт и врховни чувар националних интереса свога народа. И уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Господа. Живот је тежак а кратак. Нема ни мени ни теби. Бог Аврамов и Исаков и Јаковљев. Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима.

г) Ако је између више подмета или више прирока или више једнаких додатака стављена запета, између последња два, ако има свеза и, запета се не ставља.

Примери: Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Кладово и Соко узеше облик бојних поља. Гости су седели, јели, пили и разговарали се.

д) Кад се по два и два подмета, или по два и два прирока или једне врсте додатка везују свезама и, ни, или, јали те се тако појављују као целина, онда се таква целина једна од друге одваја запетом.

Примери: Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески говори. Остала је твоја заменица ни код мога ни код свога двора, ни код моје ни код своје мајке. У љубави, у пријатељству, у мржњи, у тековини, у освети, у власти Милош је мотао бити и прав и дволичан, и сталан ие променљив, и веран и забораван.

ђ) Кад је, пак, набрајање или ређање реченичних делова једне врсте, па се хоће да се на тим местима прекине и предахне, те да се на њих обрати већа пажња, онда без обзира страна 261 на свезе које стоје између њих, запета се међу њима ставља испред тих свеза.

Примери: После тога ни ја, ни љуба, ни баба, не проговорисмо ни речи о теби. Можете их видети и у гуњу, и у капуту, и у ћурку, и у униформи, и у раси. Нови насељеници мењали су у један мах и климат, и веру, и начин живота, и начин управе, и суседство. — Ни сабљом, ни пушком, ни бла̑гом, ни влашћу, већ једином искреном љубављу према својој наставничкој, својој научничкој и књижевничкој дужности; ту је пошту он освојио оним танким перцем својим, које није писало ни за паре, ни за славу, ни за допадање, ни за опадање, него да учини, по својој могућности, дворбу и угодбу науци и отаџбини. Само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, иди као онај који се мијеша у туђе послове. Хоће једном бити према глави, јали мојој, јали према твојој.

Каткад се тако ставља запета и међу два једнака реченична дела кад су на крају и има свеза и између њих.

Примери: Обуците се, дакле, као изабрани Божији, свети и љубазни, у срдачну милост, доброту, понизност кротост, и трпљење.

е) Апозиција (подметни додатак) одваја се запетом с обе стране, а прирочни додатак само онда, кад је проширен.

Примери: Ма да је био у пуној слободи, опет он, стари одметник, никад није хтео сести другојаче него да су му леђа чим било заштићена. А она, несрећница, куд има погледати? И никад им, пасјим вјерама, измамити ријеч не могосмо. — Ој Дунаве тиха водо, што ти тако мутна течеш? И пун задовољства, он оде, задовољан данашњим даном, низ Дубраву.

ж) Између израза, којима се исти појам поближе одређује, ставља се запета.

Примери: Ту, у тој густој шуми, има нешто мало рудине. Нећемо ми сами, без вас, чувати Ваљево. Виђао сам овде, у Београду, где турски војници пале радосне ватре у славу његових победа. Онде чак, пред нашим очима, шта видимо? Једном, лицем на Божић, рече он својој жени. Пред пашиним конаком, на високом шиљку, зија глава војводе Станоја Главаша. У свакој нахији, у главној вароши, сједи кадија и Муселим. Стојковић Миленко родио се у селу Кличевцу, на Дунаву, у Пожаревачкој нахији.

3) Именице у петом падежу, ако су у почетку реченице, имају зепету после себе, а ако су у тексту, онда је имају и испред и после себе. страна 262 Примери: Чарна горо, не буди јој страшна; црна земљо, не буди јој тешка; вита јело, пусти широм гране начини ми заручници хлада; кукавице, рано је не буди. И ето га до петнаест дана, мој Тодоре, бијелу Будиму!

и) Речи, употребљене као узвици, било у почетку било у средини, било на крају реченице, одвајају се од осталога запетом.

Примери: Тако ми Христа Спаситеља, срамота целог српског рода. На, то ти је служба. Не, моје ми грјешне душе. Чујеш ти, море, што ја тебе питам? Прођите се, браћо, за Бога, доста је већ! Немој ме само отурати од себе, живота ти Бога!

ј) Прилози и речи у смислу прилога употребљене, којима се реченица почиње, а које стоје у слабој вези с осталим смислом реченице, одвајају се запетом од осталога.

Примери: Уосталом, мир је међу нама и њима са свим отежан. Пре или после, сумње нема да ћемо се побркати. На послетку, има и таквих предговора, у којима писци одговарају на примедбе.

к) Уметнуте речи у реченици међу речи с којима немају непосредне везе одвајају се запетом од осталога.

Примери: Знам добро, уосталом, да се то за сада никако постићи не може, Она је, с другим госпођама и девојкама, служила око стола. Велики везир, нешто јунаштвом а нешто надмоћном силом, победи Бошњаке.

2. Између реченица

У сложеној реченици запета се ставља:

а) Између приређених реченица, ако није потребан какав други знак.

Примери: Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве, у ад ми се свијет претворио. Корен јој је од сувога злата, гране су јој дробнога бисера.

б) Између приређених реченица ставља се запета и онда, кад се између њих налазе какве било свезе.

Примери: Он не иде у бијелу цркву, већ он иде у то поље равно, те он сије бјелицу шеницу. Немарна рука осиромашава, а вриједна обогаћава. Још сам мало времена с вама, па идем к оном који ме посла. И би ондје у пустињи дана четрдесет, и куша га сотона, и би са звјерињем, и анђели служаху му. Или грми, ил’ се земља тресе, ил’ удара море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, нит’ удара море у брегове, већ диеле благо светитељи. Ја њу, ја ни једну. страна 263 Код реченица подређивањем сложених опште је правило да се додата одваја запетом од своје главне.

а) Кад се апозиција казује додатом реченицом.

Примери: Дође ми Сали-ефендија, који је био мога оца ћата, и јоште пет старих Турака.

б) Кад се атрибут казује додатом реченицом

Примери: О Паштрмцу је било много причица, које су врло занимљиве. А како да се не бојимо њега, који се није никога бојао? Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри цареви Турци. Колико их је, који често преврћу ту књигу. Има нас и таквих, који бисмо хтели да Милошева беседа буде онака каква је данас нама угодна и пријатна.

в) Кад се придев допуњује додатом реченицом.

Примери: Недра отаџбине и пространа су и готова свакад, да даду места свима честитим и вредним синовима својим.

г) Кад је реченица додата за намеру.

Примери: Он продаје девет винограда, не би ли се одужио дуга. Једва смо се овамо савили, еда како ви то претечете. Нек се Срби тријебе братском враждом, како би њему лакше било пошовати. Даћемо ти мордоламу, да нам поиграш.

д) Кад је реченица додата за допуштање.

Примери: Мајмун је Мајмун, ако ћеш га у какве хаљине облачити. Морам га објавити и истину казати, макар ми се ко и наругао.

ђ) Кад је реченица додата за поређење и начин.

Примери: Куга и мач не убијају толико људи, колико убија пиће вина и ракије. Небо је црвено, као да је крвљу обливено. Свест о дужности развија се с временом- као год и знање о истини. — Волим скочит’ у воду Мораву, него љубит’ на срамоту Турке. — Не могоше темељ подигнути, а камо ли саградити града. Кад издаде онаког јунака кога данас у свијету нема, то ли мене сутра издат неће.

е) Кад је реченица додата за време.

Примери: Трипут совру очима прегледа, док је брацу лице угледала. Ова моја два друга нека остану овде, док се ови послови не сврше.

ж) Кад је реченица додата за место. страна 264 Примери: Хајдуке опколе онде на вису, где се они бише од јутра до мрака. И опета нигде кута, гдено млађан да се станим. Сахранише Милић-барјактара, куда јарко смирује се сунце.

З) Кад је реченица додата за узрок или последицу.

Примери: Ал’ овако он ће ми судити, што моју дужност не чиним. Волим дати коња на размену, јер не могу тешке путовати. Авај мене до бога милога, ђе погибох јутрос пред механом. — Он би се тако лудо гњевом разјарити могао, да косу на глава себи чупа и зубима шкрипи. Тице певаху, да ваздух јечи.

и) Кад је реченица уметнута међу делове друге реченице, она се с обе стране одваја запетом од делова међу које је уметнута.

Примери: На тој сабљи били су, кажу, исписани берати Кулинове фамилије. Зар ти, вели, у радни дан седиш пред механом? Уз пут, било да пешачи, било да седи на сврачинама (од кола), свакад звиждука или лагано попева.

Запета се између главне и додате реченице не ставља:

а) Кад је подређена реченица додата именици или придеву, а за своју главну реч везана заменицом што; прилозима где; кад; свезама како, да; а каткад и заменицом који, која, које.

Примери: Милош заиште све српско робље што су Турци оне године из Нахије Шабачке били одвели. Еда би нас опростио те напасти што толико свет помори. Угледа у шуми овна где се заплео роговима. Кад види мајку где плаче. Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире. Тако ће бити у онај дан кад ће се јавити син човјечиј. Свуд са мном иђаше брига како ће те приче примити читаоци. Затече неке Влахе да вуку сено у шанац к Турцима. То је најзгодније време да се на њих удари. Тада беше прилика да се одморим. Ако би још било потребе да ти се то напомиње. Другог начина немају да нам нашкоде.

Простак, пак, све је рад да остане као што су му и стари били. Нијесам рад да га на у врећи кроз моју кућу пронесу. Ми смо сви наумни да живимо.

Благо земљи која се може поносити таким синовима својим! Али је један Бог који чини све у свему. По казивању људи међу којима се ово пјева. Стаде на гори која је с истока граду. Гдје је креч којим мазасте? страна 265 б) Кад је главна реч заменица за коју се додата везује заменицом трећег непознатог лица. Ово важи и за додату реченицу кад је у уметнута.

Примери: Срећа је оно што људи за срећу држе. Онај што иде за мном, јачи је од мене. Благо онима који су чистога срца. Научио сам све што треба. У исто време одбијао је оне који су из преко Мораве надирали на Темнић. Нису никако могли остати онаки каки су дошли. Нема међу нама таквога какав си ти, Господе, и нема дјела таквијех каква су твоја.

в) Кад је подређена реченица додата за предмет. Примери: Па се крило на чекрк окреће, те казује који вјетар пуше. Ми ћемо њима казати на кога смо се подигли, а они ће знати зашто смо се подигли. Види хоџа да се преварио, а не зна како ће одступати од своје ријечи. Љутит ага мрко гледа гдје се силом дивит’ мора силан орслан горском мишу. Па ми реци говор м ли право. Моји земљаци немају кад ни да помисле колико је туђа земља и костима тешка.

г) Кад је додата реченица расклопљен начин неодређени.

Примери: Ми не можемо све да разумемо. Стадоше да се грле и љубе. Не морате да се тога ради свађате. Не може човек да достигне све што жели. Али ми ћемо да се задовољимо природом што је близу нас. Ми нисмо у стању да што више учинимо.

д) Кад додата реченица заступа падежни додатак.

Примери: По неки болесник нада се да ће дуго живети. Пошто је дуго времена вино из бачве точило, стане се чудити како вино једнако тече.

ђ) Кад су две међу собом приређене, а обадве подређене у истом смислу трећој, запета се ни међу њима не ставља.

Примери: Не разумију ни шта говоре ни шта утврђују.

У сваком случају без разлике, ако је додата реченица пред главном, између ње и главне ставља се запета.

Примери: Ако суђено буде, ја сам рад издати још ове књиге на свијет. Мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу. Па како се год ми сад бринемо о њима, тако ће се они после бринути о нама. Што више љубави враћаш, више ћеш је примити. Кад настала година четврта, тада виче са планине вила. Где чујете трубу да затруби, онамо трчите к нама, страна 266 Како се укаже зора, отиду двојица, да одсеку бадњак. Што су год људи на овом свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. Обаљујући грм, гледа да падне на исток. Видевши га тако жалосна, упитах шта се десило.

Тачка и запета

Тачка а запета ставља се:

а) Између приређених реченица, кад је у њима слабија мисаона веза.

Примери: У Рема је био коњ што га није било на далеко; оружје му је свакад оправно; око свакад поуздано. На један мах угледасмо путника на ђогату од арапског соја; очи у коња севају као у риса; главу носи поносито; а јахач га држи уздом, те иде у најтиши ход.

б) Између приређених реченица у којима се истиче и нека врста противности.

Примери: Језик је праведников сребро одабрано; срце безбожниково не вриједи ништа. Има земаља које су страховите лепотом својом; има их које су чудновате суморношћу својом; има их врло брдовитих, а има са свим равних. У данима страдања никад се није поништио; у данима успеха никад се није понео. Што су год Турци бољи и мање зулума, то је мање хајдука; а што су год Турци гори, то је више хајдука.

в) Између приређених реченица у којима се исказује ређање сличних мисли.

Примери: Праха имаш; олова ти дости; десница је јака у јунака; испод веђа око соколово; у прсијех вруће срце куца; вјера ’е тврда њом окренут нећеш; вјерна мужа грли жена вјерна; дар ти дјелом племенита пјесма; гвожђа л’ требаш? Туре ти га носи; ето свега што ти срце проси.

г) Између приређених реченичних чланова.

Примери: Кајите се, док имаде дана, док је доба дјецо кајите се; кајите се, док није позвана душа к оном који небом тресе; кајите се, јер земаљског стана тијек измиче бјегућ’ кајите се; кајите се, јербо зора рана наћ’ ће многог, куд за вазда гре се. Зрно по зрно,ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на горју.

д) На прелому реченичнога низа. Примери: На један мах Авала ми се свали с леђа; умирих се, одморих се, задовољих се, развеселих се. Преста страна 267 ста наука, преста радиност, преста миран живот грађанскога напредовања; права отаџбине дођоше у опасност и свак припаса оружје и пође на одбрану њихову.

ђ) Између чланова периода.

Примери: Истина је, да су се по духу тога нама непријатељског времена они престали Србима звати; истина је и то, да се братска љубав између нас умањила и место њезино отуђење заузело: али, хоће ли и може ли то отуђење на свагда постојати; треба ли то раздељење и на даље да постоји?

Две тачке

Две тачке стављају се:

а) Кад се што набраја.

Примери: И данас су онамо још најобичније момачке игре: метање камена, скакање, рвање и гађање у нишан. Не знам, драги чико, чему овде пре да се дивим: увек ведру небу, горостасним планинама, плавоме мору, или вавек благој клими.

б) Кад се после набрајања укратко понавља и у целину своди сно што је побројано.

Примери: Ни тко шапће, ни тко збори, ни тко пјева, нит’ се смије: од сто гла́са̑ гла̑са чути није.

в) Кад се наводе нечије речи.

Примери: Опомињите се ријечи, коју вам ја рекох: Није слуга већи од господара својега. Рекох му: Зло ћеш проћи ако наставиш како си почео; а он ми одговори: Моје судбине нико променити не може. И говораше: Покајте се, јер се приближи царство небеско.

г) Кад се објашњава или другим речима исказује оно што је у претходним реченицама изнесено.

Примери: У тој изби чудно чудо кажу: б’јесно Туре гдје се крсту клања. Свуд или мудро: мотри, разбирај, извештавај се. Стрина ти не може никад да буде. без бриге: сад опет хуче, кад ће те видети окућена. У тај мах донеше домаћину неке телеграме: пријатељи с разних страна Србије честитају му имен дан.

д) Пред описивањем кога или чега.

Примери: Архимандрит је Стеван био врло прикладан човек: раста танка а висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих.

ђ) На прелому периода страна 268 Примери: У Шумадији нема брда, високих као Ртањ; нема планина, големих као Копаоник; нема стена голих као Сто; нема ра́вни̑ глатких као Мачва, нити ре́ка̑ као што је Млава или Ибар: али има брежуљака обраслих свакојаким дрвећем; има питомих лу́ка̑, родних ко́са̑ и цветних долова, да од њих очију не можеш одвојити.

Почивка

Почивка се ставља:

а) Између несродних појмова, и кад се хоће између једног и другог појма да учини јачи застој.

Примери: Саул пође да потражи ослице свога оца, пак нађе—краљеву круну. На небу облаци—на срцу камење. Онамо га глад и, горе—туђин чека, Све избле́ди̑—и одушевљење и љубав. Уређено би, да српска војска с те три стране: од Лукова — на Лубницу; од Бање — на Копиту, и од луке на Рготину, удари на Зајечар.

б) Кад се уметнута реченица хоће јаче да одвоји од оне у коју је уметнута.

Примери: Добро што човек чини — а никад га не може довољно чинити — једино је благо које му остаје после смрти. Сад — кућа врата нема, а прозор високо — не може да се припне.

в) Место изостављеног којег реченичног дела. У том се смислу почивка ставља и међу бројевима у место речи до.

Примери: Облак крије зв’језде јасне ноћ и струка — гвожђе сјајно. Младост — лудост; старост — слабост. Тешко онима који зло зову добро, а добро — зло.

г) У разговору двају лица да означи промену лица које говори.

Примери: Милић одмах пошље оца мога у Крагујевац Кнезу Милошу. Тамо опет испит:

— Јеси ли ти побио Турке?

— Јесам, господару.

— Зашто, од Бога не нашао!

— Да их је мање, Господару!

— Па оно су људи трговци.

— Ја то нисам разбирао.

д) Да означи прекид у говору или недоречен говор.

Примери: То није лепо да ви — али је најбоље ћутати. страна 269 ђ) Каткад се и апозиција одваја почивком од своје главне речи.

Пример: За Милетом дође неки Сава из Дедине Баре, и око 459 друга — бећара.

Три тачке

Три тачке стављају се да се означи прекинут или недоречен говор.

Примери: Он проговори: „Зар ти неси мени нигда...“ и наједанпут умукне. Има људи који ће се света на свету подухватити, и увек ће се протурати; но ја... „Кајите се, јербо зора рана, наћ’ ће многог куд за вазда гре се, кајите се...“ Али у грлу добру старцу ријечца запе.

Заграда

Заграда се ставља да се загради реч или реченица, уметнута да нешто објасни, а не стоји у реченичној вези с оним од чега се одваја.

Примери: Кад се и овај везир врати, те каже да говедар не да ђевојке, док царев син не научи какав занат (само нек је занат) онда царев син зађе по чаршији да гледа какав је занат најлакше научити. Од поврћа се највише сеје грах (пасуљ), купус и лук (бијели и црни). Дивих се Немањиној цркви у Топлици (крвавој Куршумлији); разгледах с Хисара (Немањине Глубочице) питоми Лесковац. Кад се диже Станко (1841) ми, Власотинчани па̏ погоресмо, а не избависмо се.

Знак навођења

Знак навођења ставља се:

а) Пред почетак и на крају нечијих речи, које се наводе онако како их је неко изговорио или написао.

Примери: Гдје домиље крви облита до чадорја раја тужна, бијесан ага, неман ружна, „харач, рајо, харач!“ риче. У то један чете дио у чадорје набој сасу. „Власи, Власи!“ Турци вичу, „коња, коња!“ грми ага,

б) Кад је глаголу додатак оно што је међу наводним знацима, онда се пред првим наводним знаком стављају још и две тачке.

Примери: Док поникну пјесма из гусала, тер сад пјева по косову слијепац: „Рђа бјеше Ризван-ага силни.“ —Мудрије му одговара стража: „Скин’ оружје, незнана делијо, па нос’ главу, куда теби драго.“

в) Међу наводне знаке ставља се назив књиге, часописа или чега што носи како име пренесеног значења. страна 270 Примери: То је излазило у „Отаџбини“. Читао сам то у „Јавору“.

г) Међу наводне знаке ставља се застарели назив нечега.

Примери: Онда је Златибор био део „рујанскога среза“, а данас Рујно није ништа у срезу Златиборском.

д) Међу наводне знаке ставља се израз који се иронично односи на некога или на нечије мишљење и схватање.

Примери: је ли се где очувала каква Србуља, остатак некадашњег просветног рада наших предака, или који стари антимис — оглед старога веза и уметности, зацело ће се наћи и који „ревнитељ благочинија“ који ће све то побацати у ватру, или укопати у земљу, да се „светиња не скрнави“.

Где се још нису заборавила стара имена кнежина, вароши или села, ту удворни укус потомака оних предака који ове земље отеше од Турака, трчи да замени старо новим, нечијем уху, „благозвучнијим“ именом.

Апостроф

Апостроф се ставља место избаченог или одбаченог слова.

Примери: Скин’ оружје незнана делијо, па нос’ главу куда теби драго. Кол’ко људи, тол’ко ћуди.