Сретна цура

Алемови  (1885)  Писац: Мита Живковић Јадна мила

I
Сунце клоне ниже, ниже,
а зраци му љубе цвеће
и девојче оно мало,
што по башти цвећем шеће.

Већ и нојца црна стиже,
а цура се јоште шеће,
чудит’ јој се дрвље стало,
чуди јој се шарно цвеће.

II
И росица веће роси
а и месец провирује,
девојчица уздахнула,
Мисли: цвеће само чује!

Уздисај јој ветрић носи,
крај стада га драги чује,
заплака му горко фрула,
жуд из песме провирује.

III
У баштици цура мала,
а око ње шарно цвеће,
кида лиске једног цета,
па шапуће: доће — неће!

И већ све је покидала,
у грлу јој заста: неће!
Задрхта јој бела рука,
суза кану на то цвеће.

IV
Вече дивно, ветрић пири,
са звездом се звезда љуби,
у облаци у ти бледи
лагано се месец губи.

А баштица тако мири!
Не што цвеће мирис губи,
већ уз драгу драги седи —
мало, мало, па је љуби.

V
И зора се из сна буди —
отиш’о је давно драги,
а цурици на уснама
осмејак се игра благи;

таласаво њене груди
надимљу се , боже благи!
она снива: није сама,
већ је и сад крај ње драги.

VI
Сунце сину па се краде
до сенице оне мале,
а тичице гледе марне,
гледе па су задрхтале.

Сјајно сунце на њу паде —
њене усне задрхтале,
прогледале очи чарне
пробуђене цуре мале.

VII
Већ одавна зора руди,
а на башти цура мала
притворила крадом врата
па их тихо закључала.

Ох, ала јој дршћу груди!
У њима је закључала
сваку речцу свога злата
заљубљена цура мала.

VIII
У башту се цура скрила,
у руци јој књига мала,
дршћу груди, к’о да слуте,
шта би књига касти знала.

Дршћућ’ књигу отворила,
разабрат’ је само знала:
сутра зором искаћу те,
невестице моја мала!

IX
По небу се звезде гасе,
и њима се хоће спати,
ђувегија-месец спава
и сјајни му сани свати.

Цура мала подигла се,
не хте јој се више спати —
највећа јој свиће слава:
одвешће је драгом свати!

Извор

• 1885. Стражилово, лист за забаву, поуку и уметност. Година прва. стр. 9-10, 39-40.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Живковић, умро 1913, пре 111 година.