Sretna cura
| Alemovi (1885) Pisac: Mita Živković Jadna mila |
I
Sunce klone niže, niže,
a zraci mu ljube cveće
i devojče ono malo,
što po bašti cvećem šeće.
Već i nojca crna stiže,
a cura se jošte šeće,
čudit’ joj se drvlje stalo,
čudi joj se šarno cveće.
II
I rosica veće rosi
a i mesec proviruje,
devojčica uzdahnula,
Misli: cveće samo čuje!
Uzdisaj joj vetrić nosi,
kraj stada ga dragi čuje,
zaplaka mu gorko frula,
žud iz pesme proviruje.
III
U baštici cura mala,
a oko nje šarno cveće,
kida liske jednog ceta,
pa šapuće: doće — neće!
I već sve je pokidala,
u grlu joj zasta: neće!
Zadrhta joj bela ruka,
suza kanu na to cveće.
IV
Veče divno, vetrić piri,
sa zvezdom se zvezda ljubi,
u oblaci u ti bledi
lagano se mesec gubi.
A baštica tako miri!
Ne što cveće miris gubi,
već uz dragu dragi sedi —
malo, malo, pa je ljubi.
V
I zora se iz sna budi —
otiš’o je davno dragi,
a curici na usnama
osmejak se igra blagi;
talasavo njene grudi
nadimlju se , bože blagi!
ona sniva: nije sama,
već je i sad kraj nje dragi.
VI
Sunce sinu pa se krade
do senice one male,
a tičice glede marne,
glede pa su zadrhtale.
Sjajno sunce na nju pade —
njene usne zadrhtale,
progledale oči čarne
probuđene cure male.
VII
Već odavna zora rudi,
a na bašti cura mala
pritvorila kradom vrata
pa ih tiho zaključala.
Oh, ala joj dršću grudi!
U njima je zaključala
svaku rečcu svoga zlata
zaljubljena cura mala.
VIII
U baštu se cura skrila,
u ruci joj knjiga mala,
dršću grudi, k’o da slute,
šta bi knjiga kasti znala.
Dršćuć’ knjigu otvorila,
razabrat’ je samo znala:
sutra zorom iskaću te,
nevestice moja mala!
IX
Po nebu se zvezde gase,
i njima se hoće spati,
đuvegija-mesec spava
i sjajni mu sani svati.
Cura mala podigla se,
ne hte joj se više spati —
najveća joj sviće slava:
odvešće je dragom svati!
Izvor uredi
- 1885. Stražilovo, list za zabavu, pouku i umetnost. Godina prva. str. 9-10, 39-40.
|