Оне уре што су с благим маром ткале
Љупки зор до којег свако око плови,
Бит ће према њему насилнице јалне
И поружнит оно што красотом слови;
Неуморно вријеме води љето према
Грозоморној зими да ондје настрада:
Мраз стинуо сок, већ бујна лишћа нема,
Љепота под снијегом и пустош свуд влада.
Кад ни једна љетна не остане кап,
Житка сужњица у зидима од стакла,
А с љепотом отет и љепоте слап —
Ни ње, ни спомена да је ишта такла.
Ал тијештено цвијеће, премда зиму срета,
Губи само привид; бит му вазда цвјета.
