Кад ти чело стегне четрдесет зима,
И пољем љепоте прокопа ти јарке,
Горда одора те младости, сад дивна,
Бит ће дроњак подрт без вриједности сваке.
Тад, упитан гдје се све љепоте крију,
Гдје су ти сва блага крјепких дана стала,
Рећи, у нутрини упалих очију,
Срамотна је грижња и залудна хвала.
Колику би хвалу љепота ти збрала
Да можеш одвратит: »Красно чедо моје
Рачун ће намирит и правдат ме стара« —
Јамчећ да му лијепост насљедство је твоје!
Кад си стар, то значи бити снова саздан,
Видјет врелу крв кад ћутиш да је мразна.
