Смрт Стефана Дечанског/9
ДЕЈСТВО ДРУГО
1.
МАРИЈА с једне и ТЕОФИЛ с друге стране ступе
МАРИЈА: Месец се обнавља, и месец ишчезава, а за мене жалостну никакове утехе. Теофиле, обећао
си ми помоћи твојом претежном мудрошћу, ал' до данас још никакова успеха.
ТЕОФИЛ: Ја сам, краљице, слуга и твој и краљев; не жели, да овим слабим телом кулу разбијем. Молимо се Богу, јер је све у његовој руци.
МАРИЈА: Кушала сам одвратити Стевану срце од сина, ал' је он као убајаћена баретина, коју ништа
не може да покрене пусту.
ТЕОФИЛ: Само полако, краљице, прилика је најбољи помоћник. Ко нагли без обзира, далеко не одлази,
а много поквари. Јеси ли видела који пут бујицу? Бруји, лупа, ваља камење, руши зданија, ал' и људе подсећа, да јој наглост предупреде. Напротив, тиха река тече непрестано, нико на њу не пази, и кад после неког времена: и камен је пробила. Само полако, краљице.
МАРИЈА: Али Душан међутим узима мâ.
ТЕОФИЛ: Нека га, опет се неће у небо попети.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|