Смрт Деспота Јована

Разболе се деспоте Јоване
У славноме месту Беркасову,
Код Јована нигди никог нема,
Окром један Ваистина слуга.
Ал' говори деспоте Јоване:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Сит вечерај, па се напиј вина,
„Па ти развиј крстат барјак златан,
„Нек се бије злато о камење,
„Да те јаки санак не ухвати.
„Мало трени, ал' се брзо крени,
„Хватај коње у лаке интове,
„Право иди месту Купинову
„По госпођу, Анђелију мајку.
„Немој мајци право казивати:
„„Хајде, хајде, Анђелија мајко,
„„Деспот ти се на војску опраља
„„Преко мора за седам година,
„„Па те зове, да га благосиљаш.""
„Кад се вратиш месту Крушедолу,
„Подај књигу владици Максиму,
„Ал' под крадом , да не види мајка.“
То је слуга за бога примио.
Сит вечера , па се напи вина,
Па он разви крстат барјак златан,
Да се бије злато о камење,
Да га јаки санак не ухвати.
Мало трену, ал' се брзо крену,
Хвата коње у лаке интове,
Право иде месту Купинову
По госпођу, Анђелију мајку.
Тек госпођа из цркве ишета,
Познала је Ваистину слугу:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Је л' ми здраво и на миру Јова,
„Је л ' ми здрава љуба Јованова
„Је л' ми живо чедо Јове мога?"
Ал' говори Ваистина слуга:
„Ој бога ми, Анђелија мајко,
„Здраво ти је и на миру Јова,
„И здрава је љуба Јованова,
„И живо је чедо Јове твога.
„Хајде, хајде, Анђелија мајко,
„Деспот ти се на војску опраља
„Преко мора за седам година,
„Па те зове, да га благосиљаш."
Ал' говори Анђелија мајка:
„Причекај ме, Ваистина слуго,
„Док сакитим кићене дарове:
„Моме Јови танану кошуљу,
„Верној љуби бурму позлаћену,
„Мушком челу јабуку од злата.“
Ал' говори Ваистина слуга:
„Ман' се, мајко, врага и дарова,
„Биће време, донећеш дарове,
„Да би л' Јову затекла код двора.“
Седе мајка у лаке интове,
Право иде месту Беркасову.
Кад су били спрама Крушедола,
Звоне звона рано на јутрење.
Ал' говори Анђелија мајка:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Терај коње овој белој цркви,
„Да се часним крстом прекрстимо
„И господа бога споменемо.
„Грехота се хришћанину пише,
„Да без крста покрај цркве прође.“
Прихвати је владика Максиме.
Кад госпођа из цркве ишета,
Даде књигу Ваистина слуга,
Даде књигу владици Максиму,
Ал' под крадом, да не види мајка.
Кад је Максим књигу разгледао,
Калуђери коња му седлаше,
Ђакони га на коња попеше,
Право иде месту Беркасову.
Кад су били спрама Манђелоса,
Звоне звона на јеванђелије.
Ал' говори Анђелија мајка:
„Чедо моје, Ваистина слуго
„Терај коње овој белој цркви,
„Да се часним крстом прекрстимо
„И господа бога споменемо.
„Грехота се хришћинину пише,
„Да без крста покрај цркве прође.“
Прихвати је Манђелошки кнеже.
Кад госпођа из цркве иштета
И кад била спрама Кувеждина,
Угледала Анђелија мајка,
Угледала место Беркасово,
Па говори Анђелија мајка:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Кад се Јова на тај пут опраља,
„Што не бију бубњи и свирале,
„Што с' не вију крстати барјаци?“
Ал' говори Ваистина слуго:
„Ој бога ми, Анђелија мајко,
„Бубњи били, па су и престали,
„Вили су се крстати барјаци,
„Духну ветар с високе планине,
„Па завио барјак наопако.“
Ал' се томе и не сећа мајка.
Кад су били на сред горе чарне,
Угледала коње Јованове:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Кад се Јова на тај пут опраља,
„Што му коњи без пајвана пасу?“
Ал' говори Ваистина слуга:
„Ој бога ми, Анђелија мајко,
„Господар ће скоро путовати,
„Па ј' пустио коње без пајвана,
„Без пајвана, да с напасу траве.“
Кад су били спрама Беркасова,
Угледала Анђелија мајка,
Угледала дворе Јованове
И пред двором три сабора људи,
Три сабора, сва три гологлава,
И ходе му гологлаве слуге,
Па говори Анђелија мајка:
„Чедо моје, Ваистина слуго,
„Кад се Јова на тај пут опраља,
„Што 'но стоје три сабора људи,
„Три сабора, сва три гологлава,
„Што му ходе гологлаве слуге?"
Ал' говори Ваистина слуга:
„Ој бога ми, Анђелија мајко,
„Господар је сео за ужину,
„Па он пије општини у здравље,
„С тога стоје три сабора људи,
„Три сабора, сва три гологлава,
„С тог му ходе гологлаве слуге."
Кад госпођа у двор ушетала,
Болан Јован на постељи лежи,
Чело главе владика Максиме,
Те му чита самртну молитву.
Чупа власи Анђелија мајка,
Чупа власи, у прси се груха,
Љуто куне Ваистину слугу:
„Бог т' убио, Ваистина слуго,
„Што ми ниси право казивао,
„Да не пређем чарну гору тајно,
„Од прсију да направим бубањ,
„А од грла јасне свираоке.
„Чедо моје, деспоте Јоване,
„Кад се, Јово, на тај пут опраљаш,
„На ким, сине, земља и градови,
„На ким, сине, до три куле блага,
„На ким, сине, леденица мајка?“
Болан Јова једва изговара:
„Ман' се, мајко, врага и градова
„Чији л' нису, чији л' бити не ће?!
„Што имате до три куле блага:
„Једну кулу слугама подајте,
„Слуге су ме послужиле верно,
„Другу кулу месту Крушедолу ,
„Нек се славна потпомогне црква.
„Мојој љуби исета не дајте,
„Јесте љуба, ал' је рода туђа,
„Од проклета рода Маџарскога.
„Она ј мене опаднула, мајко,
„Код мог брата, владике Максима,
„Да ја идем по равноме Срему
„Да ја љубим младе и девојке.
„Нисам, мајко, самртног ми конца!
„А да јесам, сад бих ти казао.
„Већ кад Турци на Срем ударише,
„Од сирота харач узимаше,
„Удовица на преслицу преде,
- „Да је себи, не бих ни жалио
„Већ туђину да се хлебом храни,
„А у мене доста пуста блага,
„Ја намећем у џепове блага,
„Сиротињи кроз пендер додајем. -
„Подајте јој по товара блага,
„Нек се храни, док је срећа нађе.
„А тебека, моја стара мајко,
„Узми, мајко, штаку и павлаку,
„За бога проси, а за душу дели,
„Да би ли се раја достајала.“
Тек изусти, па душицу пусти.
Пратило га три ста гранатира
До гробнице владике Максима.

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 142-148.