Смрт Гргура Сењанина и сестре му Марге

* * *


Смрт Гргура Сењанина и сестре му Марге

Отправи се Гргур Сењанине
С војском својом на Косово бојно;
За њим сестра пристајала своја[1]
И Гргура брата дозивала:
"Не ход’ с војском на Косово бојно, 5
Ер сам ноћас мало санка спала.
Мало спала, чудан ми се снио;
Да си пошо Сења из бијела
С твојом, брате, јуначком дружином;
Још да н’јеси ни до горе дошо, 10
Пукну пушка гране из јелове,
Тер се теби у њедра сасула;
И да су те ране допануле,
Да си гране пао под јелове[2],
Да с’ од рана свијаш и превијаш, 15
Да не можеш јадан никудара.
Сва се дружба Сењу повратила,
А ти осто гори у зеленој." -
Гргур својој говори сестрици:
"Врат’ се у Сењ, Марге, сестро моја! 20
У сан, сестро, вјероват не ваља;
Сан је тлапа, а Бог је истина.
Јоштер млад’јех има дјевојака
У нашему Сењу бијеломе,
Ал за братом н’једна не пристаје, 25
Нег ти сама за мном, сестро моја!" -
Кад Гргура јадна сестра чула,
Она се је Сењу повратила;
Цвили млада и сузе прол’јева.
Гргур пође Сења из бијела 30
С војском својом на Косово бојно.
Јоштер није ни до горе дошо,
Пукну пушка гране из јелове,
Гргуру се у њедра сасула;
Љуте су га допануле ране. 35
Гргур паде јеле под зелене;
Он с’ од рана свија и превија.
Кад га видје његова дружина,
Свак се натраг Сењу повратио,
Ал им рече Гргур Сењанине: 40
"Борја вама, моја дружинице!
Ви пођите Сењу бијеломе,
А мојега коња не водите,
Да се сестра не домисли моја,
Да су мене допаднуле ране!" - 45
Ал Гргура дружба не слушаше,
Нег његова коња поведоше.
Кад су били на поглед од Сења,
Видјела их Гргурева Марге
Са прозора од бијела двора. 50
Потон[3] их је очима видјела,
Сву је дружбу очим’ прибројила,
Ма Гргура брата не набраја,
Нег његова добра коња врана.
Свему се је јаду домислила, 55
Да с’ Гргура ране допаднуле,
Па ми трчи кули низ скалине,
Па ми сењској говори дружини:
"Борја вама, сењска дружинице,
Гдје сте мени брата оставили? 60
Али су га ране допаднуле?" -
Марги кажу сењска дружиница:
"Борја теби, Гргурева Марге!
Н’јесу њега ране допаднуле,
Нег је осто гори у зеленој; 65
Лова лови гори по зеленој,
Не ће доћи до три б’јела дана." -
Али Марге дружби не вјерује,
Него иде зелене у горе;
Здрава дође јеле под зелене, 70
Ту Гргура свога брата нађе,
Гдје с’ од рана свија и превија,
Па сестрица брату говорила:
"О, Гргуре, брате од матере!
Колико ти моје говорење! 75
Проклето је твоје неслушање,
Да не идеш на Косово бојно
С твојом, брате, јуначком дружином." -
Али Гргур својој сестри рече:
"О, ти Марге, драга сестро моја, 80
Да ми се је напити водице
Иза горе, драга сестро моја,
Ја бих моје преболио ране." -
Ал Гргуру своја сестра рече:
"О, Гргуре брате, добро моје! 85
Ја бих пошла за горе на воде,
Ма кад јадна пута не умијем.
Да бих Марге и на воду дошла,
Ал се не бих вратити умјела." -
Гргур својој говорио сестри: 90
"О, ти Марге, драга сестро моја!
Ти повр’јеђај љуте ране моје!
Кондир моје ти наточи крви,
И ти пођи за горе на воде!
Крвљу мојом биљегуј камење, 95
Докле хладне на водице дођеш;
Не ћеш, сестро, заборавит пута." -
Кад сестрица свога брата чула,
Љуте му је повр’јеђала ране;
Кондир вруће наточила крви, 100
Па ми пође за гору на воду.
Све по путу биљежи камење.
Здраво Марге на водицу дође;
Она хладне захити водице.
Ал дјевојци лошом срећом било; 105
Ведро било, наоблачило се,
Из облака тихи даждић паде,
И дјевојци опере биљеге,
Па дјевојка заборави пута,
И обија гори по зеленој. 110
Обијала три бијела дана,
Да Гргура, свога брата нађе,
Ал га Марге наћи не могаше.
Кад четврти б’јели данак био,
Виче вране из јелове гране: 115
"Која сестра иште брата свога,
Кога иште, наћ’ га она не ће;
Синоћ га је вечерао вуче.
Проклетоме од вечере вуку
Гргурева остала је рука. 120
Десна рука пуна прстенака.
Ако желиш, Гргурева Марге,
Ако желиш Гргуреве руке,
Шетај, Марге, мало наприједа.
Хоћеш наћи свилена шатора 125
Твог Гргура брата покојњега,
Под њим десне Гргуреве руке,
Ако желиш Гргуреве руке,
Ти је узми у деснице своје,
Бјежи с њоме Сењу бијеломе, 130
Ер кад вечер до вечера буде,
Доћ’ ће проклет на вечеру вуче,
Да вечера Гргуреву руку,
Уз руку ће вечерат и тебе." -
Кад то Марге чује Гргурева, 135
Она црном врану говорила:
"Црни вране, да би и то било,
И то било, ал тебе не било!" -
Тако иде јадна наприједа.
Кад је дошла мало наприједа, 140
Ту находи свилена шатора,
Под њим десне Гргуреве руке,
Те је узме у деснице своје.
Марге руку грли и цјелива,
И с њоме се јадна разговара: 145
"О, Гргуре, мој брате покојни!
Колико ти моје говорење,
Да не идеш с твојом дружиницом!" -
Па се сама собом разговара:
"Да ја Сењу пођем бијеломе, 150
Да однесем Гргуреве руке,
А кому ћу јадна Марге поћи?
Стрини мојој, која ће ме јадну,
Која ће ме јадну прикарати,
Прикарати јутром и вечером, 155
Да је Гргур с мене погинуо?
Нека дође на вечеру вуче,
Да вечера Гргурове руке,
Нек уз руке вечера и мене!" -
У њезино мало говорење 160
Мркла се је нојца примакнула;
Дође проклет из горице вуче,
Да вечера Гргуреве руке;
Уз руке је Марге вечерао.[4]

Балдо Главић, стр. 1
Од Маре Фортумић сељанке од 50
година из Луке на Шипану, а научила
од Кате Калафатовићиз истога мјеста.


Референце

  1. његова (˝своја˝ према тал. "sua˝)
  2. ова је пјесма пуна шипањског разбацаног слога (˝гране под јелове˝, ˝гори у зеленој˝ и т д.)
  3. потом, чим
  4. уз руку је и Маргу повечерао.

Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 326-330.

Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 170-172.