Слутња (Алекса Шантић)
Скоро ће, можда, са покровом таме,
Студена земља попадати на ме
И доћи мени пошљедњи минути.
Но моја душа остаће да буде
Лагана птица ове родне груде,
Топла, лијепа, ко зорини пути.
Овдје у кршу, гдје су драче туге,
Изнад ријека, завичајних врела,
Оскудних поља и убогих села,
Свиће гнијездо од сунца и дуге...
И свуда срца гдје раздрта стоје
Она ће бдјети ко ноћу планета,
И на свом крилу, скрушена и света,
Носити небу сузе земље моје...