Скендербег/20
5.
АМЕША, пређашњи
АМЕША: Слатки стриче, хоћеш ли ме примити?
СКЕНДЕРБЕГ: Амеша, откуд ти?
АМЕША: После онакве ране, коју си Мурату нанео, можеш ли и помислити да ће Скендербегова пороица остати на миру?
СКЕНДЕРБЕГ: Разумем те, но ти си био Турчин!
АМЕША: И отац ми клањаше у џамији, па како прође? — Ужас ме подилази, кад се сетим како га душмански угушише пред нашим очима.
СКЕНДЕРБЕГ ...............................
АМЕША: Какву је надежду полагао Мурат, кад си на Јанка полазио, видели смо сви. Наједанпут долети глас: „изгубили смо битку." Нико неће да верује, а Мурат најмање, док се твоје дело не обелодани, и цар запенуши од љутине. На кога ће да искали срце, нега на твој род, кад му ти ниси међу ноктима. У добро време прочује ми мати, и с великом муком једва утечем из Једрена. Потера за мном на све стране; утећи је тешко, али љубав материна две главе има. По њеном савету начиним се луд; ти знаш, Турчин лудога сматра као свеца, те без вреда докопам се Албаније.
СКЕНДЕРБЕГ: Па шта сад мислиш?
АМЕША: Помагати браћи, колико могу.
СКЕНДЕРБЕГ: Тебе је була родила.
АМЕША: Не позлеђуј ране. Ниси ли и ти турскога свеца славио, као и сва наша родбина? Али зато није ти престала тећи по жилама крв Кастриотова, као и мени Репошина.
СКЕНДЕРБЕГ: И ја и моја браћа примили смо свето крштење у детињству нашем и обучени смо у закону наших праотаца. Теби је то све непознато и страно.
АМЕША: Домашам шта ти је у глави. Ти се бојиш да није ово од мене шеретлук, да ме није цар послао тебе преварити, упропастити, издати те. Право имаш, и ја, који сам мислио бити се, остаћу код куће. Само ме немој терати из земље, јер немам куд. Кадгод ти памет каже, затвори ме да не сумњаш, па по времену, ако се боље увериш, може бити и другојаче.
СКЕНДЕРБЕГ (Врањанину): Мој синовац.
ВРАЊАНИН: Добро нам дошао, витеже! Ако си прави син Репошин, не можеш бити другојачији, него љубити отечество. Ја сам га познавао као ватреног Албанеза, и сузе оне, које је при поласку проливао, запечатише љубов према роду свом. Добро нам дошао, и Албанија се множила врсним јунацима у ово тесно време.
АМЕША: Ја моју земљу јоште не познајем, но дела, која сам мислио на углед ставити, показала би, јесам ли достојан да потомак будем лозе Кастриотове.
СКЕНДЕРБЕГ (ухвати га за руку): Дете моје Амеша, нико не познаје твоју снажну мишицу тако као твој стриц. Ти си дошао к нама и ја те примам у коло врсних племића, који су се тврдо заклели не остављати земљу до последње капље крви.
АМЕША: Крв и живот, Бог ми је сведок, полагаћу радо за стару нашу постојбину.
СКЕНДЕРБЕГ: И Бог нека те благослови тако, као што ти је намера чиста и постојана.
АМЕША: Пређе, него што ступим у коло народних бранитеља, жеља ми је тврда да се покрстим. Крст треба да носи сваки на прсима, који се за крст и веру бори. Ја сам у туђем закону васпитан, но хоћу да умрем у вери праотаца.
СКЕНДЕРБЕГ: Истом сада полаже сестра ми заклетву верности своме заручнику. Хајдмо, да и ти стари гад у цркви Божијој спереш.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|