Скендербег/19
4.
ВРАЊАНИН: Ево ме, Скендербеже, срећна у земљу.
СКЕНДЕРБЕГ: Добро ми дошао, Врањанине; доносиш ли веселе гласове?
ВРАЊАНИН: Веселе, колико се може. Млечанима је по вољи твој предузетак, јер знаш: игра медвед у комшилуку, па се боје да не дође и к њима. Помоћи у војсци не могу дати, јер су сами ратом заплетени, него дадоше новаца у помоћ и обећаше и више послати.
СКЕНДЕРБЕГ, Хвала им и на том. Код новаца наћи ће се и најамника.
ВРАЊАНИН. После дођем у Дубровник, па и ту нађем повољне ћуди спроћу нас, јер трговина иште слободу, а где Турчин завлада, нема слободе ни трговине.
СКЕНДЕРБЕГ: Шиљу ли и они новаца?
ВРАЊАНИН: Шиљу и две хиљаде јунака у помоћ. Моји Которци не хтеше бити гори, те нам и они толико обећаше. Стефан Црнојевић, бан црногорски, ступа с нама у пријатељство. Он већ војску купи, да удари с леђа.
СКЕНДЕРБЕГ (загрли га): Врањанине, мој Врањанине!
ВРАЊАНИН: Но још ти и друге вести имам. Србљима у Србији и Ерцеговцима не стоји се, кад се ради а истребљењу њиног главног непријатеља. Деспот Ђурђе учинио је с Муратом мир, и обећао му кћер своју Мару дати за супругу; будала, тражи да га онај одржи у власти, који му је досад толику земљу освојио!То виде Србљи, па се тајно спремају к нама, да огледе мишице јуначке, којено су Турцима познате.
СКЕНДЕРБЕГ: Сад се не бојим да ће нам непријатељ досадити. Јунаци, Бог нам је у помоћи! Наша једна тисућа вреди више од њихових десет, јер се ми боримо за земљу, за огњиште дедова наших, а они иду само да пљачкају и краду. Кроју ћеш бранити ти, Врањанине, и јуначки Топија, а ми ћемо на чистини колико се може. Немоћни старци, деца и жене да се изведу напоље, да вам плачем и јауком не сметају.
МАМИЦА: Слатки браца, мене остави у граду!
СКЕНДЕРБЕГ: Тебе слабу девојку!
МАМИЦА: Срамота је рећи да је сестра Скендербегова слаба.
ВОЈИСАВА: Јесте, Ђорђе, нас остави овде, живела сам четрдесет година у Кроји, хоћу и да умрем у Кроји!
СКЕНДЕРБЕГ: Али, мати, опсада ће бити жестока.
ВОЈИСАВА: Зар ћемо ми скрстити руке?
МАМИЦА: Уме Албанескиња и стрелом и пушком. Ми ћемо јунацима ране превијати, камење и стреле додавати, помагати и борити се.
ВРАЊАНИН: Ђорђе, ни мало се Мамица не хвали; жена и кћи Кастриотова увек су могле заменити јунака.
СКЕНДЕРБЕГ: Кад желите, нека буде. Ти, Топија, љубиш моју сестру, и она те узајамно милује. Црква је отворена; венчајте се, и заједно браните град од непријатеља.
ТОПИЈА: О, краљевићу, на том дару како да ти благодарим!
СКЕНДЕРБЕГ: Живот жртвујући за отаџбину. — Часови су нам скупи. Мати, отправи их у цркву, мене послови задржавају.
ВОЈИСАВА: Ходите, децо, да мајка види и ову радост. (С Топијом и Мамицом одлази).
СКЕНДЕРБЕГ: Сад, врсни Врањанине, да расположимо нашу војску. Теби предајем град, и не сумњам да га нећеш умети бранити. Ја ћу се с осталом војском утврдити на Думенишу планини, и с те стране немаш се бојати никакве опасности. Попалићемо све жито, које није могло бити пожњевено, и затрпаћемо потоке да непријатељ не може дугог станка имати. У заседама поставићу храброга Мусу и војводу Танасија да их дочекају, те ћемо тако с Божијом помоћу непријатеље сатрти и истребити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|