* * *
Сењанин Иво и Јања
Колико је одавле до мора
Седамдесет и седам градова
Све је бјелих препануло сн'јегом,
Боса га је прогазила Јањо
Босонога без жутих пашмага,5
Гологлава као мушка глава.
За њом Иво у тамбуру бије,
Уз тамбуру ситно попијева;
И говори прелијепа Јањo:
„Не тамбурај, Сењанине Иво, 10
Тамбура се до Будима чује;
Ако чују будимска господа
Ако чују објесиће ми те.“
Проговара Сењанине Иво:
„Да ја знадем, прелијепа Јањо,15
Да ја знадем о којој ће грани,
Ја бих ону позлатио грану,
На корику измаљао Јању,
Више Јање чимбуљ ударио
ђе бих своју тамбуру вјешао: 20
Ко гођ прође да може виђети
За што су ме објесили млада:
Са тамбуре и са јауклије!“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
|
|
Референце
Извор
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 3-4
