Сејали ситну со да роди крупна

Некакво село куповало ситну со, и зато што су је много харчили дајући је хајвану и солећи јестива, а скупо плаћали, један дан по летургији седећи пред црвком рече кнез: Гле, људи, како нас Приморци мудро варају, продајући нам ситну со! Зашто не бисмо ми ову ситну сејали, па да нам крупна рађа, и да не трошимо толике силне новце утаман ? Сви му одговорише: Добра ти је, кнеже, душе ми, и паметна. Сутрадан сваки домаћин своје волове у јарам те преори поткућнице и посеј колико је ко у кући имао. После осам дана опет се састану пред црквом, и питаше један другога: Је ли твоја со изникла? Јок оно. А твоја? Није још ни моја. Кнез ће сад рећи: Ја се бојим да нам нијесу Приморци продали старога семена!