Седамдесет анегдота/2
←1 | Седамдесет Анегдота (1911) Писац: Андра Гавриловић Јоаким Вујић |
3→ |
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића |
ЈОАКИМ ВУЈИЋ
уреди1.
уредиКао свагдашњи сиромашак, Ј. Вујић не могаше бити пажљив ни у избору одела.—
Дошавши једном у незавидној тоалети у Карловце, Вујић лагано приђе гимназији и запита некога ђачића за једнога професора. Ђаче му немарно одговори, па, ушавши у разред, рече професору да је за њ питао некакав — просјак. Професор радознало погледа кроз прозор, па да би код осталих ученика загладио немио утисак од израза онога ђака, цикну на ђачића:
— На колена! Та то је списатељ!
По том професор брзо истрча напоље, узе Вујића под руку, уведе га у учионицу и посади за катедру, па онда отпоче свечан говор у славу тога дана, који у њихову средину доведе славнога Вујића. Ученици веселим изразом лица исказиваху радовање, а Вујић озбиљно седи на катедри и гледа шта се неочекивано збива…
страна 11
2.
уредиКад је Вујић у Крагујевцу а у Конаку Кнеза Милоша давао аматерске позоришне представе, догодило се и ово. —
По описивању и показивању Кнежеву Вујић је инсценовао низ позоришних слика „Бој на Љубићу“. Кнез је гледао пробе и по што шта исправљао. На свечаној, пак, представи Кнез у једном моменту устаде и викну:
— Није тако! Чекај!
По том се попе на позорницу па стаде казивати како треба сцену извести. Кад нареди све, пође своме седишту, да посматра, а Вујић, који је играо пашу, дубоко се поклони па рече:
— Љубим руке!
— Ене га сад! — љутну се Кнез.
— Е, синко, да си истински био на Љубићу
не би ти то ни на памет пало!