Седамдесет анегдота/2

←1

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Јоаким Вујић

3→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

ЈОАКИМ ВУЈИЋ

1.

Као свагдашњи сиромашак, Ј. Вујић не могаше бити пажљив ни у избору одела.—

Дошавши једном у незавидној тоалети у Карловце, Вујић лагано приђе гимназији и запита некога ђачића за једнога професора. Ђаче му немарно одговори, па, ушавши у разред, рече професору да је за њ питао некакав — просјак. Професор радознало погледа кроз прозор, па да би код осталих ученика загладио немио утисак од израза онога ђака, цикну на ђачића:

— На колена! Та то је списатељ!

По том професор брзо истрча напоље, узе Вујића под руку, уведе га у учионицу и посади за катедру, па онда отпоче свечан говор у славу тога дана, који у њихову средину доведе славнога Вујића. Ученици веселим изразом лица исказиваху радовање, а Вујић озбиљно седи на катедри и гледа шта се неочекивано збива…

страна 11

2.

Кад је Вујић у Крагујевцу а у Конаку Кнеза Милоша давао аматерске позоришне представе, догодило се и ово. —

По описивању и показивању Кнежеву Вујић је инсценовао низ позоришних слика „Бој на Љубићу“. Кнез је гледао пробе и по што шта исправљао. На свечаној, пак, представи Кнез у једном моменту устаде и викну:

— Није тако! Чекај!

По том се попе на позорницу па стаде казивати како треба сцену извести. Кад нареди све, пође своме седишту, да посматра, а Вујић, који је играо пашу, дубоко се поклони па рече:

— Љубим руке!

— Ене га сад! — љутну се Кнез.

— Е, синко, да си истински био на Љубићу

не би ти то ни на памет пало!