Сврзимантија
Сврзимантија
Ево, што је причао наш доктор Сврзимантија:
I
... Године 186* бијах свршио трећи разред богословије у Задру. До Шибеника доплових са мноштвом својих другова, па се с вечера сакрих у једној крчми, а кад је сутрадан писак на лађи оглашивао полазак, ја сам се на прозору слатко смијао, помишљајући што ће све нагађати моја дружина. Јер и мени је пут био к југу, у постојбину, да тамо проведем јесенски одмор, али, пред полазак, насновах њешто друго, те платих подвоз само до Шибеника, кријући то од сапутника.
Еле, пошто лађа изађе из пристана, ја извадим из ковчега новишате и лаке хаљине францускога кроја, те се станем облачити према огледалу. Премда сам на први мах био по вољи сам себи, опет се дуго огледах тражећи замјерке чему било, а пошто се увјерих да све на мени "пјева", изиђох из собе. Срећом, доље у крчми не бјеше никога, осим њеног господара. Он разрогачи очи, кад ме видје.
- Јесте ли ви онај синоћни... онај дијак?
- Јесам главом ја. Ево наплатите рачун, - рекох, бацивши му петачу, - а оно мог пртљага нека остане у соби, јер ћу се ја вратити сјутра увече, или најдаље прекосјутра.
- Та-а-ко? - гунђаше крчмар, враћајући ми остатак. - Таа-ко? Дакле сврзимантија!?
Та ме ријеч боцну, те му станем објашњавати да ја још нијесам свећеник, да ми се слободно пресвлачити, нарочито кад путујем итд., али како он једнако врћаше главом, оставим га.
Сунце бјеше тек грануло.
Упутим се к обали да нађем каквог трчкарала али не крочих педесет пута, наиђох на гомилу носаца изваљенијех у хладовини.
Викнем најближему да ми нађе кола за К.
- Богме, господине, нема их, јер је тамо сјутра сајам, па...
Његови многобројни другови поустајаше грајући што који. Ријечи су сипале, као што бива међу јужном чељађу, особито љети. У трен дознах штошта: и колико се кола одвезло у К., и ко је с ким сједио, и што је ко рекао, и... ко зна чега се још хоћах наслушати да их не надвиках:
- Носи вас ђаво и с вашим причама! Као да је мени до тога! Потрчи који да ми нађе коња, кад већ није друге.
На то се један удари дланом по челу и пришапта ми да идем за њим, али живо, јер да се до четврт уре мора вратити на обалу, пошто долази лађа од Спљета.
Бијаше кроза цмарину одједном дунуо источњак и дигао прашину, те је се сит нагутах идући за њим. С обале уђосмо у тијесну улицу, из ове у другу тјешњу, из ове у трећу, која се прелама њеколико пута, па онда уз њеке степенице, затијем кроз њеке сводове, па опет ударисмо уличицама, што се савијају као цријева. Бијах сав знојав кад се устависмо пред једном кућицом у горњем дијелу града.
-О, Иване! - викну вођ,
Кроз прозорак промоли њека чупава женска глава.
_ Што ће вам Иван?... Није дома.
- Јесу ли вам коњи овдје?
_ Јесу... Убио га бог, што не пође...
- Та знам ја што је било, - прекиде је носац. - Јуче се погодио био да вози инжињера у К., али је инжињер тражио да Иван упрегне три коња, али се Иван узјогунио, те остаде... сад ево друге прилике. Него, гдје ћемо га наћи?
- Та "Код три звијезде". Тамо дањива и ноћива, убио га бог!...
Опет смо газили четврт уре, докле стигосмо у њеку мрачну крчмицу, гдје осамљен пијаше ракију један црномањаст здепан човјек. Кад чу што тражим, замисли се, тобож, па једва у њеке рече промуклим гласом:
- Платићете петнаест форината.
- Каквијех петнаест, ако бога знаш! - викнух. - Та до К. се обично плаћа пет!
- Може бити у другим приликама, али данас мој је ред да ударам цијену... Најпослије, ви мене тражите, а не ја вас.
Носац се уплете, те након дуга преговарања, преполовисмо тражену цијену. Морадох му дати и њешто капаре. Иван ми рече да га чекам пред градским вратима, а да ће он тамо стићи "за пет минути".
Разумије се да сам имао муке с измећаром ради напојнице; тражио је два пута више него што може зарадити за један дан. Пошто се ружно растадосмо, отидем пред град, и ту сам чајао неколико пута по "десет минути". Стражар с пушком о рамену, мрзовољан због врућине, ходаше горе-доље по малом хладу од бедема, и он ме поче попријеко гледати кад се примакох да прочитам латински натпис испод крилатог лава. Кад видје да ме не може застрашити самијем погледом, војник се раскорачи према мени и промрмља њеке ријечи - ваљда пољски или чешки, - а два низа бијелијех зуба синуше као у разјарена вука.
Кола зазвркаше у облаку од прашине.
Ја се хитро одмакнем на цесту.
Иван сједи на свом узвишеном мјесту и непрестано шиба двије мрцине. Одмах сам разумио рашта је инжињер тражио три коња, али одмах помислих: да би и то слабо помогло, јер кола бијаху пространа и тешка, права препотопна.
А како се тек зачудих и наљутих кад ми дођоше с бока, те угледах у кошу изваљена њеког плећоњу под великим сламеним шеширом.
- Стој! - викнух кочијашу. - Одмах да си ми дао капару натраг!
- О, о, - подругну се незнани. - Ово је жива паприка!... А што си ми ти, магарчино, рекао да је овај из К.? А? Зашто си слагао? Знаш ли ти, губо пијана, да ћу те самљети међу шакама, ако те зграбим.
То говорећи, бјеше се нагао и пружио снажне руке. На његовом силном препланулом врату бијаше набрекла крвна жила, готово да прсне. Хајдучке просједе брчине трептаху од гњева под орловским носом. Очи му бјеху велике, сијере, чело сведено. Људескара налик на Бисмарка. Судећи по господском руху, по златној верижици, која му вишаше са часовника и по мноштву прстења, морао је бити богат. Сјећам се да га смјеста овако процијених: ово ти је њеки надути скоројевић (parvenu), а, може бити, и да је ударен по мозгу.
Иван ни да мрдну чим, него нас мјеркаше својим ситним црним очима, а пошто се силеџија опет извали на сједишту, Иван ће мирно:
- Газда Петре, ја сам, блажене ми Госпе, мислио да је овај млади господин из К... А ви, младићу, ако нећете са мном, може вам бити! Ми се нијесмо погодили да вас возим сама, те капаре не дам натраг. Дакле или сједајте, или реците да нећете...
Газда Петар гледаше ме својим закрвављеним очима, као да ме мишљаше прождријети.
- Хоћу! - викнух ја набусито, те скочих и сједох до ненадног сапутника. - Тјерај!
Сва љутина што се бјеше скупила у мени тога јутра издуши у та два узвика и у томе покрету, а погледом говорах газди: "Пази се! Иако сам прерушени богослов, нијесам роб ничији! А ако си ти сугранут, имам и ја двије руке, а уз то најмање двадесет година мање него ти."
II
Коњи касаху кроза заграђе, а ми, одвративши лица један од другога, гледасмо куће и ријетке пролазнике по оном божјем розопеку. Пошто минусмо варош, наиђосмо на узбрдицу, те кљусине стадоше миљети. Ја извучем новине и почнем расијано пиљити у њих, јер осјећах његов поглед, а и бојах се ненадног напада.
У њеки мах плану он на кочијаша:
- А што си, животињо једна, упрегао дората с лијеве, кад он боље вози, а?
И опет му се наду вратна жила и брчине трепераху.
- Ја га увијек прежем с лијеве стране, - одговори Иван преко рамена.
- Али то не...
- Ама није навикао с десне, вјерујте, газда.
Сад разумјех да кочијаш добро познаје његову ћуд и да га много не брка његова горопадност. Након мало тренутака газда Петар ће мени;
- Уф! прашине! шта ви мислите?
- Шта ћу да мислим! - одговорих не дижући очију. - Прашине као увијек у ово доба године.
- Да, али је ове године бијело жито изгорјело, грожђе је слабо понијело, а бог зна шта ће и с кукурузом бити.
- Нека иде бестрага све! - додадох опрхо.
- А ко си ти, што тако говориш? - издера се он.
- Немојте ви мени говорити "ти", нити се тако понашати, - јесте ли ме разумјели? Нијесам ја ваш слуга - јесте разумјели? Мени кад већ преврије, не марим да...
Застадох, јер човјек устукну. Видјех му на лицу велико чуђење, али ни трага срџбе. Чисто као да не могаше вјеровати е се њеко нађе да му се тако одазове. Иван се бјеше к мени обрнуо и умилостивио лице, као да ми ћаше да рече: "Та мани га, брате!"
Ја га стадох гледати испод ока, са стране. Бјеше прекрстио руке и оборио очи, а под грлом му отскакаше кожа, као да птица кљуваше изнутра. Најпослије уздахну из дубине и рече лагано:
- Немојте се ни ви, млади човјече, љутити због ситница. Ја бих вам могао бити отац по годинама. о, да знате како је то зло... како је велико зло кад с човјек љути свакога тренутка, а не може друкчије!
То ме тако зачуди да се прекрстих, али, одмах затијем, осјетих сажаљење према њему те ћу му уљудно:
- Опростите, нијесам вам познавао ћуд... Ја сам тај и тај, ђак богослов.
Он ме погледа, као да ме разумједе што рекох, па обрну главу. Након прилично дугог ћутања запита:
- Јесте ли били кадгод у Трсту?
- Нијесам...
- Ни у Млецима?
- Нијесам...
- Ни у...
- Е, ако ћете да спомињемо сва мјеста, у којима нијесам био, тада нећемо свршити никада, - прекидох га смијући се. - Ја нијесам излазио из Далмације.
- Тако! камо среће да и ја то могу рећи! Боље би по ме било да сам ногу сломио него што кренух у Ђенову. Сад ћете чути... Тјерај те мрцине, липсао с њима заједно, да бог да! Ево двије уре откад пођосмо, а нијесмо прешли ни пет миља. Брука! - и осу псовкама. Иван је шибао.
- Ја сам из куће прекојуче. Имао сам јуче посла у суду шибеничком. Дошао сам на својим колима, али их дадох једном пријатељу, конту Тону Ф., који пође са својом чељади на сајам. Рекао сам да ми их не шаљу натраг, јер к'о вељу што да кињим коње? Ја ћу како узмогнем, само да сам до сјутра код куће, јер сјутра имам пуне шаке посла. А да не нађох ове мрцине, ја бих на коњу, или, најпослије на мазги, - мени је то свеједно.
- Тако! - рекох, јер он сад чекаше моју ријеч. - Ја сам, како вам прије рекох, ђак, па како нијесам никад био у овијем крајевима...
- Идете на сајам, - настави он. - То је добро. Погледајте тамо налијево. То је скрадински крај. Тамо је више равнице, као што видите, а ево овуда све сами крш. Ја не знам како може да живи шибенички народ, а плоди се као риба. Њекад, давно богме, ово је све било заодјевено гором, а сад, жалост.
И он заокружи својом снажном руком пут обзора. Ја сам погледом пратио његове покрете. Заиста, докле очи допираху, свуд их сретаху големи гвоздови, врлети, мрка камења, плоснате главице и брдељци и на њима једва гдјегдје по која пјега, што бијаше шума. Ти големи скамењени валови као да хитаху, као да гураху један другога, који ће прије допријети к мору, а овога големо огледало дивно бјеше оку према тој супротности.
- До мало ће се скрити море; ено одмах иза оног савитка, - рече мој сапутник.
- А ви сте трговац? - молим.
- Нијесам, брате. Ја сам поодавно оставио трговину, па гледам свој посао, а имам пуне шаке посла. Аница - то ми је жена - сама је у кући са малом. Никола - то ми је син - по вас дан у дућану. Имамо ми своје готовине, ако ће бити и двадесет хиљада талијера по народу, па сјутра људи доносе добит; сјутра је један од рокова. Кад добро роди жито, могу га свести до триста кварата, а кад вино роди, буде га до сто педесет, сто осамдесет барјела. Уља у нас нема, то знате.
- А, молим вас, господине Петре, шта вам се десило у Ђенови? Мало прије почесте причати, пак преметнусте.
На његову лицу показаше се сви знаци срдње, али се савлада и поче:
- Моја Аница - то ми је жена - има једнога рођака, који је у дјетињству са мном заједно био шегрт у дућану код њезина оца. Еле, тому рођаку име је Анто. Еле, тај Анто њешто тешко скриви... али о томе не треба да причам. Еле, мој ти Анто отиђе право у Трст и ту се најми код једнога трговца опет као шегрт. Еле, овамо, онамо, Анто оста осам јали девет година у Трсту и диже од господара у један мах, мислим, преко три хиљаде форинти своје замуке, па с тијем новцем право у Ћенову; ту отвори радњу брашном. То је било исте године кад се ја вјенчах с Аницом. Он нам бјеше писао да му трговина добро напредује, а ми му отписасмо да сам се ја оженио.
Не прође много времена, ево ти опет писма од Анта: да се жени једном Талијанком, па куми и преклиње да му дођем у сватове, а ако не узмогнем стићи на пир, да дођем и касније, свеједно - само да га жеља мине својих.
Моја се Аница заплака од милине, па навали да ме нагони. "Хајде", вели, "хајде свакако." По души да кажем, није се ни покојни таст противио. Бјеше му већ опростио, - та и не бјеше велика кривица. Еле, између Госпојина кренем ти ја право из К... пут Трста...
- То вам је одиста било први пут? - прекидох га ја, хотећи му свргнути мисли на друго што, јер ми бјеху досадиле силне потанкости и вјечито елекање.
- Чућеш ти, - настави газда - сад ћеш чути укратко, али све истинито. Из Трста му јавих по жици да долазим, али истога јутра кад креташе лађа ужди сјеверина да су валови запљускивали преко обале. Ја, богме, останем, а ко ће се топити, ето му! Па онда рекох: што да трошим, да куцам у жицу? Чекати ћу дан, два, три, докле море утоли, пак ћу се укрцати, па право у Ђенову, па кад се искрцам, сјести ћу на кола и рећи кочијашу: "Conducete mi dal signor Antonio V-ic, negoziante in farine, molo Doria, № 12" - па мирна крајина!
Јест, млади господине, али сам ја чекао пуну недјељу. Након три дана страшна путовања по мору - за све то вријеме не окусих што друго до каве и ракије, јер ми се мућкао мозак и утроба - стигосмо увече под Ђенову. И тада осјетих како ми нестаде све муке гледајући красни пристан, налик на спљетски, само што је већи, а куће се збиле једна поврх друге, баш као у Шибенику, само што су куд и камо големије. А све то освијетљено. Прави рај.
Док су лађу везивали, сађем у кабину, гдје сам ноћивао са тројицом путника, и станем прегледати дарове што их Аница бјеше послала: - женику шест кошуља нашким везом, а невјести њекакве огрлице и преметаче и силу ствари. Док сам ја слагао те хаљине у нашку кличану торбу, дође слуга и погледа ме. - "Ти се чудиш, Ђакомо, што сам ја још овдје?" рекох му. - А он мени безобразно: "Ја се ничему не чудим, него, ако заповиједате да изнесем горе ваш пртљаг!" А ја на то њему: "Не заповиједам ништа, него нека сваки врши своју дужност, јес' ме разумио?" рекох и изнесох сам своју торбу на кров.
Али јест! Осим путника ту се скркла силна факинарија, да не можеш крочити. Тада ми се таче душе, те дадох Ђакому крунаш, - нека га белај носи. Па, више силом него на лијепе, прокрчих себи пут и стадох силазити низ даску за гомилом друге чељади...
- Ох, и сад кад помислим што ме доље чекаше, дође ми да се помамим! - викну газда Петар у жестини... - А што си ти наћулио уши, пак слушаш што говорим, а? А, магарчино, зар не би боље било да пожденеш мало брже! - искали се на Ивану, па пошто се још издува, настави:
- Еле, видим ја да људи застају чим који крочи ногом на земљу, те и ми за њима морамо се устављати. Који је ђаво? - питам и дрељим очи под фењере. Кад се примакох, угледах четицу жбира. Опколили излазак, па сваком путнику завирују у лице, а кад ја стадох међу њих, то толико што се згледаше, па ме ухватише за руке, па са мном у затворена кола...
Прије него се прибрах, кола се уставише. Један од четворице жбира принесе ми фењерчић. под нос, а у другој руци држаше њекакву слику, па стаде гледати час мене, час њу. Чух гдје рекоше: "шћавон." Стотину ми мисли пролетје мозгом, али ова би претежнија: "Да се није какво зло догодило у мојој кући? Да није Аница умрла?" Тада ми се једва отпетља језик, те викнух:
- Што је, за бога? Куда ћете са мном? што је, говорите...
- Мир, мир, - вели онај с фењерићем, излазећи први. - Понашајте се уљудно, јер вам је сад све залуду.
Уђосмо кроз голема врата, по њекаквим ходницима, па, ваљда, дваш, триш, уза степенице, док ме не спратише у једну собу, пред једнога ћелоњу.
Овај ме дуго, дуго мјеркао, докле не изрече:
- Дакле, ви сте (спомену једно име) побјегли касијер из Љубљане?
- Какав касијер, ако бога знаш! - викнух ја што сам икад могао. - Та ја сам Петар Петровић, трговац из К., Далматинац. Ево при мени путни лист, ето моја торба. Дошао сам овдје с даровима ка шури моме. И ја испричам све потанко.
Ћелоња прегледа све, па заврти главом.
- Како сте ви дошли до овијех ствари нека ђаво зна. А и говорите њекако чудновато талијански. Сад свеједно. Дед', преметните га!
Жбири ми узеше часовник, новце, артије и све осим хаљина, па ме одведоше и спратише сама У једну собицу.
Нијесам излудио, јер сам се дуго богу молио, па ме савлада и сан.
Сјутрадан раније изведоше ме пред другога њеког чиновника. Овај ме дочека љубазно, клањајући се и трљајући руке и пружи ми слику, која наликоваше на мене, али не бјеше моја.
"Ето видите," вели, "ко се не би преварио? Несрећан случај!... Опростите... Ми сад знамо да сте ви честит господин, јер је лопов јуче ухваћен у Трсту... Ако желите, ми ћемо одмах наредити да вас одведу к вашем шураку"...
Смрче ми се пред очима, те да не учиним покор од њега, зграбим своје ствари, па чистац. Срећом ни на ходнику, ни пред вратима не затекох ниједнога од онијех што ме уставише, а одиста вам кажем, било би бруке. На улици ме разгали јутарњи вјетрић, те осјетим да сам мртав гладан. Упаднем у прву крчму што ми се наманула. Рекоше да нема ништа готова. Ја викнух да мора бити њешто за јело, пошто пото. Донесоше ми суха меса, сира, јаја, а ја једнако иштем још, и све што стане преда ме слистим у трен као вук, пак залијевам вином. Затијем на брзу руку испекоше ми пласу месине, па још једну таку, па искапих оку вина. Слугама не би доста што су ми бројали залогаје, него стадоше дозивати народ с улице, те се у трен напуни крчма, као око чуда каква. Е, тада. ми прекипи, те клисим и измахнем шталом на гомилу вичући: "Што сте се окупили, мачкари талијански, губе, жабе једне, мрш!" а они се разбјежаше као козе, кријештећи: "Un scavon matto!"
Побојах се грђе бруке, те сједем на кола и наредим да ме у сав трк вози на жељезничку станицу... Да, ово сам ти заборавио казати. Мени је прече и цјење било жељезницом и од Трста, али сам се бојао путовати по њој. У повратку сам се увјерио да нема те погибли коју сам замишљао. И тако други дан пред вече бијах опет у Трсту...
- Те Антона и не видјесте? - рекох у чуду.
- Батали, брате! Он је мени био зли мамац, то је очито, а осим тога зарекох се оне ноћи у тамници да ћу што прије побјећи са талијанске земље, убио је Господ!...
Газда Петар није могао даље; требало му се искалити, те устаде и продрмуса кочијашем, грдећи га на сто начина.
Мени то добро дође да се сит изасмијем, јер ме од савлађивања почело бјеше бољети у ожичици.
Па онда, изнемогли, наслонисмо се.
Сунце бијаше насред неба, а приждило да се мождани зацмаре.
Након по уре стигосмо у раван, под Тртар, гдје је њеколико крчама и гдје је обично почивалиште путницима који иду од Приморја ка босанској граници.
С обје стране цесте стока и чељад притисла тратину и дворишта.
Наше кљусине, знајући да им је тамо одмор и оброк, први пут откад пођосмо, не чекајући да их бич милује, саме дадоше маха ногама.
Газда и ја једва се прогурасмо пред најбољом крчмом, једва нас допаде по комад печења, пак полијегасмо, он напосе, у крчмареву клијет, а ја самотрећи на кревет, гдје је било још пет или шест кревета у једној соби.
Из дворишта ме поглушаваше блејање, рикање, рзање... еле, готово сви гласови, којих се наслушао Ноје у своме ковчегу; из крчме оздо и око мене разговор, пјевање, вардања свакојака, као да се ђаволи жене. Глава ми бучаше. Али, мало по мало, учини ми се да се тај шум одмиче, докле ишчезну у даљини...
III
Кад се пробудих, бијаше велика тишина. Погледам око себе, нема никога. Промолих главу кроза прозор и видјех двориште пусто, само наша кола у прикрајку, из којих вишаху Иванове ноге.
Сађем лагано.
За тезгом куњаше крчмар наслоњеном главом на сложене мишице. Према њему за столом тако исто жена му, њека гојна плавуша, "кола меса." Крај огњишта шћућурио се дјечак и наслонио главу на кољена; пред њим у жерави два кавена ибрика и на земљи њеколико здјелица.
Пређем двориште и стигнем на цесту.
Сунце бијаше на заходу. Над Динаром титраше се вечерње руменило. Свуда наоколо по обзору пружили се праменови разних боја, а велика капа небеска, провидна и чиста, као њеко големо кубе над храмом божјим. По окрајцима тртарске равни, гдје је село, чуло се блејање оваца и тандарикање звонаца.
Повратим се и разбудим кочијаша.
- Прежи! - викнух.
- Је ли рекао газда Петар? - бијаху му прве ријечи.
Ја потврдим главом, пак уђем и јавим се крчмару, овај разбуди жену, жена дјечака и нареди му да вари каву.
- Идите, разбудите господина Петровића.
- А је ли он то рекао? - лита крчмар зијехајући.
- Није, него знам да му се хита кући, а ево ноћ.
- Аја, - вели крчмар, разјапивши опет уста. - Да ми даш, брате, не знам што, не бих га ја будио. Знам ја његову ћуд...
- Па добро, ја ћу, - рекох и пођох уза степенице.
Муж и жена згледаше се, па чисто у страху кренуше са мном, као да ја бијах наумио учинити какво злочинство.
Закуцах лагано на вратима, пак јаче и јаче, докле се он не промешкољи и викну:
- Ко ме то буди, оца...
- Господине Петре, сунце је зашло, а ви...
Брава шкљоцну. Он изађе, носећи преко руке хаљак, а у руци клобук, па прође мимо нас троје, бобоњећи у себи.
Жена захити воде из убла да га полије пред кућом. Он се прекрсти и хватајући воду у шаке мољаше се. Запазих само ове ријечи: "Умиј ме од гријехова мојих и помози ми!" Иван извезе кола из дворишта. Нас двојица сједосмо на камену клупу и примисмо каве. Петар тек сркну, намршти се.
- Е, ово је отров! Е, право би било сваке недјеље, кад се овдје народ скупи, да те обале, па да ти оцијепе двадесет и пет, јес' разумио?
Крчмар се понизно осмијехну и рашири руке, као да хоћаше рећи: ја немам ништа против тога.
- Јер не ваља ти ни печење, ни вино, ни хљеб, ни ништа, а све наплаћујеш двоструко... Амо рачун! - Штаа? Колико је вина попио онај крмак кочијаш? Два врча? Е, убио га Господ! А ми што смо чалабркнули, све скупа шест плета? Ништа мање? Е, умијеш ли одријети човјека.
Прекиде говор видјевши да се ја машам у шпаг.
- Батали, дијете, - рече ми осорно, - пак, мјесто шест цванцика, што потрошисмо сва тројица, баци он на плочу девет." - Знала сам ја да ће тако бити, - кликну крчмарица весело и пољуби газду у руку. - Ово је златни наш ћаћа, ово је сиромашка мајка, да га бог поживи. Он вазда тако ради: ријечима да те убије, а срцем милује.
Опазих како му те ријечи гођаху, јер му очи пријатно синуше, а брк му се маличак нахери. Али он то забашури грдећи Ивана што је много попио.
Цеста се спуштала, те кола јурише. Кад наиђосмо на узбрдицу, Иван се обазрије:
- Требаће да их гоним што брже и овуда, да ако за сутона минемо крда, која ће одиста бити за главицом.
- Ја! - потврди газда и заже очи. Иван скочи с кола и поче шибати, касајући поред коња.
- Помози боже, - рекох у себи. - Ово почиње веселије него јутрос. Само нека истраје до краја овако.
На моје велико чудо газда је једнако куњао: глава му оборена климаше лијево и десно, као да бијаше конопцем привезана за труп. Ја га станем изближе мотрити, те ми се учини да је поблиједио, да му је дисање сасвим слабо према његовом пространом кошу. Усудих се дирнути га, а у исти мах изустих:
- Да вам није зло?
- Какво зло!? - издера се он.
- Да вас не боли што? - поправих. Проклети градски говор бјеше ми прионуо; то сам опазио њеколико пута у говору с њим.
- А што! - рече он блаже. - Да нијесам јечао, а? Јесам, велите. И Аница ми каже да често јечим у првоме сну. Може бити да ми се што "почкварило у изнутрици", али ме не боли ништа.
Опет умукосмо.
Сад бијасмо у њекој расјелини; с обје стране пута бјеху издубљене литице. Па се јажа савијала, те пошто опет ударисмо право, на отворено, узаврјеше људски и животињски гласови.
- Ово су они што их затекосмо под Тртром, - рече Иван. - Ја сам мислио да су бог зна докле одмакли, јер су пошли у попасна доба. А кад тамо...
- Па као што иде стока, будало, - упаде му у ријеч Петар. - Они ће бити у К. тек сјутра око ручаних доба. Знаш ли одакле је тај народ?
- Отсвуда. Има их од шибеничке и скрадинске крајине, па и из овијех села, - поврну Иван, показујући бичем.
Већ није било до разговора, него је требало помњиво ходити. Иван је викао да се размичу, а сељаци, преко воље, раздвојише стоку, те пролажасмо између двије живе међе, здравећи се с чељађу. Газда Петар, дрељећи своје крупне очи кроз мрак, мјеркаше говеда и коње, хвалећи товна грла и кудећи штура.
Једном се наљути жестоко, - први пут од Тртра.
- И те мрцине гониш на наш сајам, коме нема равна у свој Далмацији! Пи, срамоте! - рече једноме.
Пошто их минусмо добричак, грану мјесец. Пред мојим очима размакну се руб небески. Врхови и ивице планина чињаху ми се неизмјерно далеко. Над мојом главом наше жарко јужно небо осуло се звијездама. Куд год оком сврнем, све ми је непознато, а све отишло у бескрајност. Груди ми се надимаху удишући оштри ваздух. Након десет мјесеца чајања у узаним собама сјеменишта обузе ме осјећај безграничне слободе и простора; послије триста дана натегнута живовања, до ситница у свему предвиђена, сад ме проже осјећање тајанствености у непознатијем крајевима. Машта ми узаври, те узвикнух:
- Е, ово је милина!
- Шта то? Каква милина? - запита газда Петар.
- Па све ово око мене!
- Којешта! - додаде он.
- Протураћемо се јоште дајбуди два-три пута кроза џелебџије, - вели Иван.
- Дед', не брбљај, него терај. Сад је девет ура. Ако не стигнемо прије поноћи у К., нећеш добити напојнице ни пребијене паре.
- Лако је мени с вама, да вас бог поживи! - одазва се кочијаш припаљујући цигару.
- Е, јадниче, не можеш ни без пушења! Што ти је данашњи свијет! Сиротиња без хљеба ће бити, али без дувана неће. Ви, младићу, не пушите? То ми је мило. Ни ја, ни мој Никола.
Ти слапови хладна преобична разговора само мало оросише моју врелу машту; ја сам жалио ту двојицу људи што не уживају у друкчијим мислима, као и ја тога часа.
У једноме пропланку стигосмо њеког високог сељака. По одијелу могло се познати да је имућан, иако иђаше пјешке. Широке платнене гаће, од кољена до чланака, стегле му новишате докољенице од црвене свите; на плећима му прикопчан копоран од исте свите; са велике извезене црвене капе вишаше кићанка. Празну торбицу носио је о рамену.
- Бог да добро! - прихвати нам поздрав, склонив се од кола.
При мјесечини, када се он обрну, засјаше му сребрне токе на грудима и јабука од мале пушке за пашњачом. А бјеше личан, млад, плава танка брка, питома лица - права прилика некадашњег сережанина и хајдука.
- Стој! - викну мој супутник кочијашу. - Перане, јеси ли ти то?
- Јесам!... о, газда Петре. Ви омркли на путу! - Ето тако се десило. А ти одакле? Из града, јакако. Како те ја не видјех, а био сам тамо дан и по.
- Не идем из града, бог ти дао, господине имењаче, него бијах амо у селу, - показа руком њекуд.
- Послом, јакако. Да нијеси гдје закупио крда?
- Нијесам послом ходио, бог ти дао, него... ето невоља ме нагна. Амо у Житнићу огласила се врачара њека, па ходио к њој...
- Па дед' сједи уза нас, док не испричаш, а и тако ћеш пречацем од Повије. Оно истина кола су тешка, а коњи мрцине, али свеједно. Дед', попни се! Овај млади господин, мој знанац, неће замјерити. Улази!
- Како си, господине? - запита мене, крочивши на кола, пак сједе према нама.
- Хвала богу, добро. Намјести се, тако! - посоколим га ја.
- Оно... да вам причам што је - поче Перан, заковрнувши малко очима. - Разбоље ми се Јока послије порођаја, биће шест мјесеца, те данас, те сјутра "авај", "умријех", не може мрднути собом, не може јести, ни спавати, ни говорити... Мука, брате, велика! Трајало је то четири недјеље. Изређаше се нада њом све бабе, колико их је у нашем селу, и сасуше у њу свакојака чуда, па све би узалуд. Најпослије отидем ка љекару у варош. Кажем ја њему, бр'те мој, све што је и како је. Рекох му: она се тужи да је боли сав "живот", али највише се јада да је пробада кроза слабине. Он рече: "Разумио сам. Даваћеш ти њој љекарију како ти ја речем, па ни бриге те!" - "Добро, господине, бог ти намирио", - вељу ја и дадох му пет виорина. Он ми зави у картицу њекакав жут прашак и њекаква зрна нажута да их Јока гута сваке уре...
Ту Перан прекиде причање, јер наиђосмо на повећи крд. Газда је сад познавао готово свакојег сељака, те многима рече по коју, а кад их прођосмо, боцну он мене палцем и запита Перана:
- Те? Поможе ли лијек?
- Ама ни оволико, на! - одмјери намјерни наш друг на нокту. - Валај, као да га ни окушала није. Тада навалише сви на мене да идем ка врачари, и отиђем к'о јуче зором. Хоћете ли вјеровати, браћо, да сам чекао реда по дана. Ама не мо'ш вјеровати колико народа бјеше на Житнићу! А било их је од свијех крајева, телиш сада пред сајам, од Приморја, са шкоља, чак из Турске. Еле, пред мрак допаде и мене ред. Сједи она... а бићеш чуо да су јој узете обје ноге до кољена, а од паса навише гојна је, и милостива је лица... сједи она на поњави, пред кућом, под једнијем великим орахом и рече мени да сједнем до ње. Па 'нда узе пипати Јокину тканицу, а другу руку стави мени на чело. Вала, господине имењаче, вјеруј е је истина што ћу ти казати. Учини ми се да ми притискује чело камен од десет ока, а она то толико што бјеше наслонила длан. Еле, шапће она, шапуће њеке ријечи, а мене подилазе трнци и варнице ми крешу испред очију, докле, у њеко доба, проговори: - "Ти, младићу, имаш у своме стаду три црна бравчета, овна као угљен црна и двије овце мркашице." - "Истина је," рекох. - "Е, чим се вратиш кући, закољи овна кришом, вуну му обриј, стрвину закопај дубоко у својој земљи, вуну сагори ноћу на гумну, и жена ће ти оздравити." - "Зар ништа друго, тето?" - "Друго ништа, дијете, него иди у миру божјем!..." - Ето ти, тако ме отправи. Сад... ето...
- Учини све на длаку што ти је рекла! - свјетова га Петар, а мене опет гурну палцем да будем пажљив на ово његово питање: - А откад се огласи та узета врачара?
- Бр'те, причали су ми много штошта о њој, али немам времена да говорим, јер ето мога пречаца. Она је, кажу, била веома несретна жена. Изродила је силну дјецу, која помријеше, па јој умрије и муж, - те оста без иђе ишта и без икога свога. Па, као да то не бјеше доста, спопаде је узетиња, те је лежала логом двије године. Казују да је у болести разговарала са мртвом дјецом. Еле, кад се придиже, поста видјелица. Али, бр'те, не одире народ; задовољна је онијем што јој дадеш. Спочетка је њу прогонила власт, ама - веле - откад излијечи претурово дијете, оставише је на миру. Тако кажу - ја не знам. Е, сад збогом, и хвала, и у здрављу!...
- Јао! - узвикну газда гледајући на часовник. - Десет и по, а ми још у пољу нијесмо. Чујеш ли, Иване, што рекох? Дед', нека живну коњи. - А ви, учени господине, што кажете о Перанову причању, а? Мислите ли да то може бити, а?
- Ја, господине Петре, поштогод и вјерујем, јер између неба и земље има много ствари које наука не може објаснити...
Свидеше му се те ријечи Хамлетове, те ме потапша по рамену и додаде: "Има, јакако, има много!" Затијем поче да прича све сама чудеса.
До мало падосмо у пространо поље. На мјестима се бјеласају стрништа, кукуруз се лелија, ливаде се зелене, далеко по рубовима нанизала се села, врху њих високе заодјевене горе. Цеста, бијела пруга, права као шипка пушчана, резаше шарено поље посред сриједе.
- Е, ово је красно! - викнух.
- Је ли да је лијеп наш крај? - кликну газда весело. - Погле' тамо налијево, тамо, тамо, оно село, под онијем куком, - ту сам се родио... Е, мој синак, данас сам газда човјек, те, штоно кажу, имам и птичјег млијека, али у свему изобиљу своме ја нијесам ни тренутка уживао као што сам свагда уживао пасући стоку... Нема тамо, валај, ни једне јаруге, ни оклаја, ни крша, ни расјелине, коју не познајем, као да сам сад отуда, а има преко педесет година како ме одведоше у К... ка покојном тасту, да га служим... Еј, младости, младости, једино благо овога свијета!
Петар умуче скрстивши руке. Па онда настаде једно чудо. Брчине му затрепташе и он поче тихо пјевуцати.
Ја добро наперих уши, те разабрах ова два стиха:
"Осу се небо зв'јездама
И равно поље овцама..."
Како се та народна пјесмица пјева по свијем крајевима Далмације, а и наивни напјев готово свуда је једнак, ја сам је добро знао, те сложих уза њ, али појаче, да га посоколим. Петар даде маха свом, додуше, незграпноме гласу, али како бјеше раздраган, доликоваше му, настависмо:
"Зв'јездама нема Данице,
Овцама нема чобана
До једно д'јете Радоје
И оно, лудо, заспало;
Буди га сестра Јелица:
Устани, брацо Радоје,
Овце ти зашле за брдо!..."
Кочијашу играху плећи од силнога притајаног смијеха. Он час кашљаше, час се нагињао и чешкао по глави да забашури. Срећом, газда Петар не опази то.
Не прође много, а угледасмо свјетиљке варошке. Петар погледа на часовник и рече: - Управ још по уре до поноћи. Ако живнемо, ето нас баш на вријеме, како рекосмо. Дед', соколе Иване, дед' одалами, нека се лети!
Па поста нестрпљив. Бројио је тренутке, надвиривао се и подбадао ријечима кочијаша.
Брзо смо стигли, али морасмо лагано улазити у прву улицу, кроза гомиле народа и стоке. Врата и прозори бијаху свуда позатварани, али се граја разлијегала, као 'но ти уочи сајма.
Кола се уставише пред једном лијепом двокатницом.
Газда с натегом изађе и зазвони.
- Е, хвала вам лијепа на добру друштву, на пријатељству... - почех ја.
- А што се поздрављате са мном? - запита он опоро.
Мене обли румен, те једва изрекох:
- Па тако... ако се не видимо...
- Којешта! - прекиде ме човјек. - Зар мислиш у гостионицу!? Та тамо је пуно као шипак, болан! А, и без тога, зар да ја пустим једнога ђака који је са мном дошао... Молим те, немој да се љутим! Има овдје куће и за десет гостију...
- Ја то знам, али...
- Нема ту "али", него излази, када ти кажем! Дед'! - и ухвати ме за руку. Иван ме дирну бичем у кољено.
- Хај'те господине, што се нећкате!? Знао сам ја да ће тако бити. Да вас газда пусти искрај себе, у ово доба ноћи, а у туђем мјесту!... Лаку ноћ. - И ошину коње.
Момче њеко у сељачкој ношњи, босо и гологлаво, отвори нам врата без ријечи. У руци је др-жао фењерић.
- Јесу ли легли? - запита газда.
- А? Је ли наши? Јесу, богме, чекали те до десет ура, па полијегаше, - одговори младић траповјесан.
- Добро су учинили... Ово ми је синовац, господине. Не могу никако да га истешем. Закључај врата, пак свијетли напријед.
Пођосмо уским обором. С кућном ластавицом сучељаваше се, на два-три сежња ширине, висок зид, по дну којега бијаше лијеха, засађена ружама.
С рогља кутњег кад сврнусмо, отвори се преда мном добро обрађен сад и насред њега убао. Камене степенице споља вођаху на први под. На наличју бијаше једнак ред прозора, као и на лицу.
На сларићу, врху степеница, мој угоститељ застаде.
- Што ћемо за вечеру! У ово доба, да не будимо Аницу, доста ће бити по кришка суха меса и по чаша црвенике. А? што велиш ти?
- Ја мислим да не треба ништа, него да се одмах легне.
- Није, него... ух! сад бих ти рекао што! - рече он улазећи.
Одмах са ходника крочисмо у гостинску одају, господски намјештену. Петар отиде, оставив ме са синовцем.
- Како ти је име? - запита ме овај, мјерећи ме према фењеру. Ја му се казах.
- А ти како се зовеш?
- Мишо Петровић... Да нећеш ти у трговину код стрица?
- Може бити! - одговорих. Видјех лијепо што младића копка у срцу, те да му малко раздражим суревњивост, станем измишљати којешта.
Газда донесе пуну плитку меса, врху њега главу хљеба, двије чаше, а у једној руци свијећу и скленицу вина. Баш вјештак.
Прионусмо својски.
Мишо дуваше стојке подаље од нас. У њеке ће Мишо с неба па у ребра:
- Ма ко је ово, стрико, вјере ти?
- Будало једна, не каже се: "Ко је ово", него: "Који је ово господин?" Ово је ђак, један мој знанац, дошао нама у госте. Видиш, он је изучио ко ти зна колико школа и зна толико језика колико ти имаш прстију на рукама... Колико имаш прстију на рукама, де погоди!
Мишу се разведри лице и синуше му тридесет и два пребијела зуба иза руменијех, јоште ћосастих усница.
Кроз врата гостинске уведоше ме у мању спаваћу собу, гдје све бјеше наредно као да је баш очекивало уморена путника.
Срдачно се руковах са газдом па и са Мишом, те остадох сам.
Над постељом вишаше лијепо израђена на платну слика матере божје. Ја се помолих кратко али топло, те смјеста заспах, као што се заспати може послије такога путовања, кад је момку двадесет и три године...
IV
Кад се пробудих, за њеколико тренутака не могох се прибрати. Гдје ли сам ово, господи боже? Запао негдје у госпоштину! Крај мене на столици свјетске хаљине напрашене, а обуће нема! А камо моје мантије?...
Морао сам мало по мало прикупљати растркане успомене двају пошљедњих дана, а пошто саставих цјелину, скочих весело и отворих прозор.
Варошица ми се свидје на први мах. Бијаше у равни, као на длану. Куће, понајвише на један под, правилно уврстане, улице без калдрме, али чисте, а што ми се највише допало бјеше свуда по мало зеленила.
Народ је врвио по улицама. На двјема црквама звона оглашаваху почетак службе божје.
Погледах на часовник. Бјеше девети час. Брзо се уредим, пак отшкринем врата и нађем пред њима чизме и у њима завијен био лист артије с овим ријечима:
"Да се нијесте макли из куће без каве!"
И та је опомена сувишна била, јер у гостинској сјеђаше њека госпођа, коју одмах познадох да је домаћица.
Поздравим је лијепо казујући јој своје име, а она устаде збуњена, пак ми стиште руку.
Аница бијаше средњега раста, опуначка али не гојна, бијелијех округластијех образа и ванредно лијепих црних очију. Главу повезала повезачом, гуњчић и сукња свитна, а опрегљача кличана.
- А јесу ли устали господин Петар, Никола и Мишо? - запитах весело као за старе знанце, само да жену мало ослободим.
- Давно су устали и отишли у дућан сви. Молим, заповиједајте на каву, горе, овуда...
Ја пођем пред њом уза дрвене степенице. Дуж ходника у једноме низу бијаше њеколико соба, али само на једној бијаху врата широм отворена и видио се велик сто на средини и мноштво столица уза стијене.
Ја уђем у ручаоницу и сједнем у зачеље, јер ту бјеше постављена здјела, вода, хљеб и шећер. И Аница сједе до мене. Тада ја, не гледајући је у очи, заподјенем разговор.
- Е, гле! Дакле је господин Петар таки раноранилац?
- Није вазда, али данас мора.
- А господин Николу не познајем још, осим по имену, као и вас што знавах по имену од јуче.
Аница поцрвени.
Да је мало ослободим, станем јој причати мој разговор с Мишом, зачињајући шалом моје синоћне досјетке. Али на све то она тек једном развуче усне. На челу јој читах озбиљност далматинске домаћице, која скромно прихваћа госта, пазећи готово да буде покорна, - еле, као да врши какав обред. Она устаде рекавши:
- Опростите, али да видим шта је с том кавом.
Чим се врати и сједе, запита ме изнебуха:
- А имате ли матер? То ме дирну.
- Имам, госпођо, хвала да је богу. Остала је удовицом кад ми је било осам година, а старијем брату десет. Друге дјеце није имала. Остала је, борме, у сиротињи. Отац ми је био трговчић у нашем селу, али добричина бијаше, није пазио коме дава у зајам, а раздао много, а смрт га затече ненадно, те је сирота на муци била. Али опет мајка не клону, него уздржа дућан, па штедећи више него текући, одгоји нас двојицу. Брат ми Јанко изучи мало књиге код сеоскога попа, пак оста уза њу да јој поможе, а мене мати даде у школу, четири године о своме трошку.
Аница пажљиво саслуша све то, а кад ја умучах, запита:
- А како је слушао њу старији брат?
- Добро, добро, не можемо се тужити. Те, као младић мало је и шаработао, али опет добро.
- А је ли се оженио?
- Јест, има три године. Има већ и двоје дјечице, мушкића и дјевојчицу.
- А како живи невјеста са свекрвом?
- А баш добро. Снаха ми је красно, честито чељаде из нашега села. С мајком је, вјерујте, као да јој је кћи, као да је у нашој кући одрасла.
- Е, то је добро, то је срећа, кад се потреви, - рече Аница. - Опростите, молим вас, - опет устаде те викаше с врата:
- О, Анђице! Ама шта радиш већ!?
Но! рекох у себи. Што ти је права нашка жена! Говори ти њој о домаћем животу, па ето ти неисцрпнога рудника за разговор. Што ли ћу јој сад причати? Дед' да јој испричам како је Јанко узео Машу. Или, боље ће бити, да чекам њезино питање.
Она опет сједе и настави гледајући ме право у лице:
- Тако, дакле, мајка је за ваше науке трошила, рекосте, четири године? А остале године?
- А остале године, госпођо... остале године... овај...
Заплетох се, - а и свак би се у мојим годинама, у мојим приликама, тога трена заплео кад би му Анђица каву доносила.
Море, ја сам збиља, мислио да ћу видјети њеку Анђицу, наиме њеко дијете кратке сукњице, штуро, лица незнатна, каква су обично дјеца док расту, кад ли тамо уђе дјевојка већа од мајке, њезина лица и очију, у бијелој хаљини лацманскога кроја, под којом се не могаху скрити дивне облине женскога тијела и једрина њедара. Врат јој бијаше као снијег, а усне румене, коса бујна и загасита - еле: вила!
Ја се сметено поклоних мрмољећи њешто, а она мало што не просу каву и млијеко. Домаћица рече просто:
- Ово је моја кћи Анђа. Размазили смо је, господине, - додаде смијући се. - Гледај ти само колико је требало да донесе госту понуду.
- Имате и кога мазити - помислих, а гласно рекох: - Хвала, госпођице.
Па онда, да се покажем слободан, наставим Аници причање срчући каву:
- Да, послије четири године примљен сам био у сјемениште, ту сам свршио гимназију в(и-јелу, дакле осам година, а сад сам, ево трећа година, у богословији.
- И бићете поп? - запита Аница. Не знам зашто ме то јасно, просто и сасвим природно питање у таку забуну доведе да бих најрадије не одговорио на њ. Да забашурим забуну, накашљах се, пак намјештајући огрлицу, одговорим, тобож, немарно:
- Да... то јест ако ме воља буде, ако будем имао чисту наклоност, иначе је грјехота. Видите, лани су свргли мантију тројица, преколани двојица... и тако нађе се увијек гдјекоји, јер опет вам кажем, и у светој књизи стоји да се боље не попити, него ли то чинити преко воље.
- Борме, то се само по себи разумије, - вели Аница.
Што мени би да којешта дробим, о чем нијесам дотада озбиљно размишљао? - прекорих сам себе, али кад ми се поглед сукоби с Анђиним, ја заврших:
- И тако не знам са мном што ће управ бити. Прилика је сва да ћу тражити чиновничко мјесто на пошти, или на телеграфу, или царинарску службу. Уосталом, није хитња...
- Па тако је, - опет Не Аница, али оне друге ђаволасте црне очи као да продираху кроза моје чело, као да читаху моје најскровитије мисли. Погледом јој казах најскровитије мисли. Погледом јој казах ово: "Ради тебе, Анђе, учинио бих све!" А она мени погледом одврати: "Па дед'!"...
Станем се опраштати.
- Ја не знам како да вам захвалим. Прије него пођем доћи ћу да вас поздравим...
- Како то! Ви ћете с нама ручати. Отидите сад у дућан да се јавите нашима, пак се прошетајте по сајму, пак управ у подне овдје да сте... Немојте да се љути Петар.
Изађем, те питајући нађем дућан Петровића. Народ бјеше загушио једну прилично велику сухоту, по дну њеке ониске куће. За тезгом - Петровићи продаваху "рукотворине", - видјех висока, суха младића црна брка. Мишо је развијао трубу платна, па кад ме угледа викну:
- Нико, ето онога нашег госта!
Црномањасти мој вршњак лијепо се поздрави са мном, а баш кад ћах да заустим: "Гдје је отац?" јави ми се газда Петар иза пријебоја.
- Здрав освануо! - викну он гледајући ме преко наочара. - Хајде, хајд', прођи се по сајму, а у подне да си код куће. Не шали се!
Ја му не приђох, јер бијаше око њега гомилица сељака; сваки је имао у руци по цедуљу. Они, видећи како ме Петровићи лијепо пазе, поскидаше капе преда мном кад изађох...
Обишао сам обје цркве, сврнуо у двије-три каване, мотао се кроза народ, али сам био као на ватри. Да ми је ко прије поласка рекао како ће ме мало занимати сајам, због којега сам дошао! Свакога трена погледах на часовник; чинило ми се да су се стрјелице на њему узлијениле. Најпослије се станим пред дућан Петровића и ту престојах, ваљда, двије пуне уре, докле не затворише, те пођосмо заједно кући...
У саду, иза куће, затекосмо с Аницом три постарије жене, два човјека и момчића једнога, сви у сеоској ношњи. То бијаху сестре, зетови и нећак газдин. Сви заједно посједасмо за постављени сто у хладовини. Срећа ми би на руку, те сједох према Анђици. Она је послуживала, управ помагала слушкињи. Заметну се разговор које о чем, а најпослије о њиховијем домаћим пословима. Петар је, по своме обичају, запиткивао набусито, а они, по опћој сељачкој навици, одговараху развлачећи и гранајући сваку реченицу. Никола је био ћуталица. Пошто се врло кратко поразговори са мном, већ није очију дизао испред себе. Аница, сједећи до мужа, као да је нарочито пазила да он не претјерује својом љутњом, те чим он плане, она утоли пламен са њеколико мирних ријечи. Ја сам јој се дивио. Неограничена бјеше власт те женице над оним дивским војводом...
Опћа граја добро ми дође да и ја измијеним коју ријеч са мојом лијепом сусјетком. Спочетка говор је између нас текао о најобичнијим стварима; питала ме: како ми се свиди њихова варош, сајам итд. Па онда заподјенем ја пристојну шалу, коју она радо прихвати. Ја сам је увјеравао како би јој љепше пристојала далматинска ношња, а она се препирала да то не може бити. Тражио сам највише да дражим различите погледе њених дивних очију. Погледа ли ме питајући, или пријекорно, или сумњиво, или жалостиво, - како му драго, сваки пут узнесе ме врх седмога Павлова неба! А ја, што говорио да говорио, душа је сваке моје ријечи била: "Дјевојко, ја те љубим!..."
Послије јела мало се сједило, јер Петровићи хитаху у дућан, а сељаци, такође послом, разметнуше трагове.
При растанку рече ми газда Петар:
- Иди, дијете, у своју собу да се одмориш. Мош' спавати све до првијех хладова, јер куда би сад по розопеку и прашини? Па 'нда пођи с Аницом и Анђицом у шетњу, па се навратите к нама у дућан, те ћемо с вама...
- Молим вас, госпођице, могу ли имати перо и артије; имам да пишем једноме пријатељу... обрекао сам да ћу му писати из К., - рекох Анђици кад остасмо сами, јер Аница испрати остале до врата оборских.
То моје питање - прве ријечи што проговорих с њом насамо - јако је збуни. Анђица, румена до вратнога коријена, одговори:
- Ја ћу одмах однијети у вашу собу. И отрча уза степенице.
Мајку ја заговорих још мало, пак се растадосмо у тријему.
Чим се затворих у соби, збацих хаљине са себе. Гораше ми утроба и глава.
Узмем перо и напишем:
"Госпођице!"
Али одмах ми се учини да је та сама ријеч хладна, те додам: "поштована". Не! И то је мало! Дометнем: "мила и..." Мало је и то, те искитим сами призив: "Поштована и премила госпођице! Анђеле и вило моја..."
Како ће се даље? Хоћу ли забиљежити хиљадити дио ријечи што ми навиру, па опет да узбуде писмо помамна човјека?
Сјетих се поуке нашега учитеља књижевности, који, предавајући о лијепоме слогу, говораше: кад пишеш у страсти, пиши све што би тога маха говорио, али након тога, пошто се дајбуди једну ноћ испаваш, узми то те добро прорешетај и просиј!
Тако ћу, рекох, учинити.
Премда је било доста листова преда мном, опет сам збијао слово до слова, бојећи се да нећу имати гдје смјестити ни претежнији дио моје изјаве...
Од тријезних мисли у њој, - колико се спомињем, - бијаху двије: настојати ћу да ме узму у државну службу" ако ништа, даће ми се мјесто учитеља основне школе; али има њешто боље, а то је: могао би ме газда Петар о своме трошку послати у Беч да свршим факултет. То би га стало у три године по триста форинти, а то је за њ ситница...
Њеко закуца на вратима, те стрекнух и покријем хаљином писмо.
Бијаше слушкиња. Донесе каву.
- Борме, ви се баш наспавали! - рече с врата, - четири уре прошле...
- Да... јест... - потврдих, али се веома зачудих како то вријеме пролеће.
- А моје господарице чекају вас у обору поодавно...
- Е, гле! - викнух и клисих да се обучем.
- А како то? Постеља није ни дирнута! - рече слушкиња, пљескајући рукама.
- Па да,.. ја... овај, послије подне спавам на столици...
- Још ми је рекла млада господарица да можете дати мени писмо да га понесем на пошту.
Мене обли румен, те се брзо окретох на страну, мрмољећи њешто, пак се прибрах и одвратих јасније:
- Хвала, дјевојко, нијесам свршио... Иди сад, да се уредим.
Њешто хладно дирну ме у души. Дакле, Анђица и не слути кому пишем!? Или, може бити, погађа, па ми се подругује.
Превих писмо и ставих га у шпаг од хаљетка, па сађем к њима и станем се сметено правдати што закасних. Анђица бијаше одјевена као и прије подне, само метнула сламни клобучић, обукла рукавице и разапела штит од сунца. Она се нашали да нијесам вичан путовати, те ми треба много одмора, али ме очима укори, што сам се тако слабо журио. Мене пак тај. потајни укор поврати у живот...
На улици се мјештани освртаху на нас; погледи се стицаху на мене, а с мене, преко матере на дјевојку. На многоме лицу прочитах јасно:
"Ко ли је тај гладун? Да није просилац?..." А уз та питања, око разјапљених усана, избијаху различити! осјећаји, код старијих чуђење, код мојих вршњака завист, код зрелијих цура презирање, итд.
Тако кроза све улице.
Мене је то радовало. Нека свак осјећа како било, али да ко може посумњати е сам ја Анђин вјереник, то ми је тек право.
Ја сам крадом, али оштро, мотрио Анђицу, кад би ко безобразно упр'о очи у нас, и њеколико пута видјех како она порумени и обрне главу, без љутине.
Што ме пак једило, то бјеше загонетно понашање госпође Анице. Ни на њезину лицу, нити у једној њеној ријечи, трага не нађох да она сумња о моме силном осјећању, нити да се обрће на то што би могао свијет рећи. Бјеше ли то простота срца жене, која, баш најчешће у мањему мјесту, умије до краја владати собом?...
Прођосмо главне улице, прокрстарисмо марвени трг, па се станисмо на једној рудини, гдје је играло велико коло и гдје се момчад бацала камена и утркивала. Дивота бјеше гледати живи вијенац стасите и једре младости у народној ношњи. Ту се наслушасмо пјесме, свирала и дипала, ту се нагледасмо љепоте женске, мушке снаге и хитрине наших брђана.
Тек кад се народ почео разлазити, вратисмо се, прилично заморени. Пролазећи кроз једну гомилу свијета, на челу улице, ми се сукобисмо са њеколико госпођа, од којих се одвоји једна танка плавуша, живолазна, не бог зна како лијепа, али веома пријатна лица.
Анђица јој весело потече у сусрет.
- О хвала богу, кад те сретох - рече тихо плавуша. - Замисли, секо, цијелога сам поднева с мајкама... Опростите, госпође, имам разговора с госпођицом Петровића, - дода гласно, пак засу ријечима,. стријељајући мене својим бистрим крупним очима.
- Господин... студент! - приказа ме Анђица, - а ово је наша учитељица, госпођица Нинка З...
- Част ми је!... Мило ми је!...
Нинка заподјену разговор са мном, али видећи да у једној врсти нас четворо не можемо ходати кроз ону вреву, она узе под руку Анђицу и кренуше пред нама, прснувши у смијех.
То ме страшно увриједи.
- Је ли одавде родом? - запитах Аницу.
- Није, него баш мислим од ваших крајева. К нама је дошла лани.
- А, молим вас, има ли кога свога и каква је?
- Врло вриједна, честита дјевојка. Има само мајку са собом, а већ је испрошена. Узимље је један наш млад, имућан трговац. Грађанству је жао што ће напустити школу. Ја сам је... право вам кажем... намјењивала мом Нику, а ни стари не ћаше се противити, јер би Нику требала честита, а отресита жена, али што ћеш, кад Нико неће ни да чује о женидби. Добар је мој Нико, али је увијек затворен у себи, увијек снужден, без узрока...
У тај мах Нинка се хитро обазрије, као. да премјери размак између њих и нас, па примаче главу ка другарици, а одмах затим обје се дадоше у кикот.
- Е, то мене исмијевају! - помислих и стотину црних слутња спопадоше ме. Понесох руку к срцу, на коме лежаше писмо. Длан ми се зажари од тога додира. Њешто ми се призрје да осјећам страховиту ватрену препирку између срца и писма. Свијет ми омрзну, те непромишљено стадох декламовати:
- Моја госпођо, Нико има потпуно право... Живот је једна грдна несрећа, а давати живот другому, то је: давати му несрећу.
Аница стаде гледајући ме зачуђена.
- Ко би рекао да ви тако мислите!?... А... па да, јест, попови често тако говоре. Али ја опет мислим да није зло оно што је по божјој вољи.
Сад се ја запањих. Оне ријечи "попови тако говоре" згодише ме посред срца, а ова друга обична, јасна и истинита напомена приказа ми се као њеко откривење, за које свијет не зна, те би требало да га чује из уста Аничиних. Заиста не сјетих се да је икада тако савладао моју сумњу какав тешки разлог мојих учитеља, као те просте ријечи једне просте жене.
Да забашурим своју забуну, стискох јој руку.
- Госпођо, право рекосте. Не мислим ни ја тако, баш напротив, него сам хтио да искушам ваше осјећање; да се увјерим е сте задовољни с вашом судбином. А, одиста, веће среће нема од породичног живота, када два срца једно...
Бог зна у какву бих другу крајност забраздио да се у тај мах дјевојке не уставише.
_ Мамо - рече Анђа - хоће Нинка да иде кући, а ја је молим да дође к нама на вечеру. Реци јој ти, молим те.
- То је већ речено и примљено с њезине стране, - одврати Аница. - Дакако, треба слушати старије. Идите, ви душо, одмах к нама, па помозите Кати око стола, а ја ћу с господином у дућан да прихватим наше. Успут ја ћу, Нинка, јавити твојој матери да сам те заробила до девет ура, даље не.
Док су трајали ти преговори, ја сам гледао преко дјевојака. Мени сад јасно бијаше што Анђа хоће. Хоће да постави бедем између мене и себе.
- Још кадгод, одиста, била је госпођица ваша гошћа? - запитах госпођу, пошто оне отидоше.
- Та никако се не раздваја од наше Анђице. Она је баш била и данас иза ручка кад сте ви спавали... Е, да је било по мојој жељи, не би се она раздвајала ни са мном, докле сам жива! -: додаде жена уздахнувши.
Ја умукох за њеколико, па преметнусмо говор на друго.
Мишо затвараше ћепенке, а газда Петар и син му стојаху пред вратима кад ми стигосмо. Аница отправи Миша с поруком матери Нинчиној, те пођосмо кући.
Срете нас Иван кочијаш.
- Баш ми је мило што те видјех. Сјутра у осам, - рекох му.
Петровићи стадоше ме одвраћати да не одлазим још за дан-два, али ја говорах да сам се ужелио мајке.
Иван причека док издуши то мало говора, па ће:
- Ја сам баш пошао да вас тражим. Нашао сам још двоје да возим, а баш мислимо кренути у то доба.
- Па како ћемо троје, ти четврти, с онијем.
- Ни бриге вас за то, господине. Под ногу је, а иду моји коњи...
- Лете низ брдо као помамни, - дода газда.
Ја бијах смислио како ћу се понашати за вечером. Бићу присебан, мјерићу ријечи, а поврх свега нека из сваке моје ријечи, из свакога погледа и покрета избија сјета.
Посједасмо друкчијим редом него у подне. Газда у зачеље, домаћица и ја с бокова му, Нико према сестри, а Мишо према Нинци.
Почесмо ћутке, али чим газда гутну прву ожицу јухе, намршти се, пак стаде жестоко грдити слушкињу што је пресолила.
- Ама није, Перо брате, него си захватио с врха, а не промијешао! На, ево ти моја! - рече жена и подметну му свој круг.
Газда посрка у сласт без ријечи. Осим дјевојака, које су шапутале, као да се већ никоме није рачило говорити. Настаде напетост, тешка особито кад је туђинац у кући. Ја сам се напрезао из петнијех жила, домишљајући се како да пробијем лед, а да се не одмакнем од оне наснове, с којом бијах сјео.
Али ме претече газда, и то каквим начином!
- Па причај што, попе! - викну он, бришући брчине.
Та ненадна засмија их све, а мени би као да ме удари по лицу.
- Нијесам још поп, - одговорих достојанствено, - имаћу срећу то бити тек до двије године.
- Лијепо, само треба додати: ако бог да!... Збиља, колико ли то учите, ви попови?
Ја се ухватих за то, те стадох доказивати да и треба велика спрема свећенику, да је његов рад у друштву тежи и заплетенији од ичијега, па заврших славоспјевом свећеничком сталежу.
Обје ме дјевојке пажљиво слушаху, али погледима чисто наговараху старога да настави шалу.
И он то учини.
Стаде штипати попове, онако својски, али опет с мјером. Ја сам се доњекле бранио најбољим оружјем, ама видећи да шаљива страна превлађује на сав мах, вјешто му се отмем. Отуд, одовуд, пребацим говор на наше јакошње познанство и путовање. Испричах како се умало зубма не покласмо, кад се првом састадосмо, па онда све редом што је на колима говорено до Тртра, прескочивши оно његово страдање у Италији.
То учини тако весеље да се чак и ћуталица Нико у два-три маха грохотом насмија.
Аници се особито допаде кад испричах што је за њ рекла крчмарица под Тртром. Аница поглади руком по образу свога мужа, додавши:
- Он и јест добар, само он мисли да човјеку доликује да буде оштар.
Али главно и најљепше из мога шаљивог повједања би кад им казах како је газда Петар пјевао.
- То не може бити! Ја никад нијесам чула мога тату да пјева! - викну Анђица, па скочи и пољуби оца, а мене мило погледа.
- Да је то истина, честита госпођице, то ће вам овога трена потврдити ваш отац... Он ће сад започети, а ми сви да му помажемо! - рекох устајући.
- Хоћу! Како да не! Да ми се ругате! - вели газда отимљући се миловању кћерину.
Нинка хитро допаде с друге стране, па му се обје објесише о рамена. И Аница га је молила.
- Па добро, најпослије, дед' свак на своје мјесто! - викну он, па скрсти руке, зажмури и поче:
"Осу се небо зв'јездама"...
Сви сложисмо осим Миша, који, видећи да неће моћи савладати смијех, побјеже у кухињу.
Други стих пјевасмо гласније, а при трећем свако даде маха грлу.
Пошто се сврши пјесма, ја дигнем чашу, те китњасто наздравим домаћину и домаћици, величајући његову доброту и гостољубље, желећи њима и њихову подмлатку свако добро од бога, - па запојем "Многа љета", уз које помогоше дјевојке.
- Тако треба, господине, а не мудровати! - шапну ми Нинка, куцајући се са мном, а у исто вријеме њекако чудно жмирну очима, па у повратку цјелива своју другарицу.
Одмах затијем испратисмо сви госпођицу Нинку до њезине куће.
Ја се срдачно руковах с њом и шапнух:
- Ја се препоручујем вашем добром, племенитом срцу... Ви ме разумијете, - пак не чекајући одговора, одмакох се.
У обору газде Петра, докле он и Нико затвараху врата, кришом стиснем руку Анђици. Она не одговори, нити је извуче, него кад је пустих, она се приви уз мајку и рече уздрхталим гласом:
- О, мама, хајдемо молим те, није ми њешто добро...
Обје пођоше назвавши ми добру ноћ. Нас тројица посједисмо у гостинској соби, па остадох... ах, не сам, него са ројевима мисли...
Ходао сам као бјесомучан горе - доље, докле по свијећи не познадох колико је времена протекло. Тада је угасих и легох обучен, притискујући врело чело рукама. Никако не могох свести чистину. По њеким знацима, могао сам се надати, дајбуди од дјевојчине стране, али вјеровати да ће газда Петар Петровић дати своју богату јединицу сиротану и сврзимантији, - то борме, не!... Али опет ако дјевојка хоће те хоће, та склониће се родитељи... А, ко ти каже да те она љуби? На што се ослањаш? На то што те два-три пута љубазно погледала, што ти је Нинка намигнула, као да то нијесу сасвим обичне шале дјевојачке!... Не, не, не, она ме заиста љуби, ја сам њезина прва истинска љубав. Та шта бих хтио? Ваљда да падне на кољена преда ме, па да ми то исповиједи?... Добро - рецимо да је тако, али ко ти каже да ће она имати толико прегаоштва да натјера своје родитеље да је за тебе удаду? Она да то учини, она, скромно дијете мале вароши, дијете навикло да буде покорно својим родитељима до крај краја!... Окани ме се сумњо, зла друго! Чисти се, не стај пред њено лице!...
Та плима и осека, надање и очајавање, надимаху ми труди, докле зора не забијели.
Тада малко тренух.
Устадох с тврдом одлуком да јој писмо предам. Предаћу, па ма што било. Отићи нећу без тога. Ако никако не узмогу тога јутра, претворићу се болестан...
Растворих прозоре.
Мишо је излазио, куцкајући кључима дућанским.
Отрчах иа врата гостинске собе и стадох прислушкивати. По горњем ходнику затутњише ситни кораци. Домало исте кораке чух низа степенице.
Одгрнух крај од завјеса и угледам... њу. Бијаше јако блиједа и замишљена.
Опет се станих на прозор, под којим она браше руже. Не знам де ли ме видјела, али мислим да јест, испод ока.
- Добро јутро, госпођице, горе вас траже, - слагах.
- Добро јутро, - прихвати она, али не диже очију, него се врати.
Дочекам је на ходнику.
- Једна ће од тијех ружа мене допасти, иако ми, може бити, није намијењена, - рекох.
Бојао сам се да ми срце не пукне, тако је страшно било.
Анђа, оборенијех очију, пружи ми цвијет, а ја јој привучем руку к мојим уснама, него - не знам како то би! - мјесто да ми уста срету њезину ручицу, сретоше се с њезиним руменим уснама, које се стопише у врео, дуг пољубац...
Вјерујте да то није стојало у моме програму тога јутра, али што ће се, кад тако испаде!
- На живот и смрт! Анђеле мој! - рекох предушујући.
- Јест, на живот и смрт! - понови дјевојче и опет запечатисмо обрицање.
Тако три пута засопке.
Ја ћах сто и три, а она исто тако, него ми закуца у лобањи оно пиле, што га зовемо разумом. Кљуцну ми лијепо три пута у чело, опомињући ме да се умјерим, јер је срећа превртљиве ћуди...
- Узми ово писмо! - рекох. - У њему ти је сва моја душа!
Анђа га метну у њедра и пође.
- А како ћу ти даље писати? - запитах.
- Преко Нинке. Управљај на њезино име. Ја сам већ...
Не доврши. Превари се, сирота, што и толико рече у својој искрености.
Након мало тренутака ја сам, чио и ведар, доручковао са домаћима, осим Анђице.
- Боли је глава, - рече мати. - Не знам шта је дјетету.
- Шта је! Шта је! - викну газда. - Ко је то видио да дјевојке пију вино наискап - као оне двије синоћ? Ја мислим да ће и она друга, она Нинка, јутрос испаштати.
А кад кола зазвркаше пред кућом, дође и она у ручаоницу, држећи руку на челу.
- Гле! с ким ћеш у друштву? - рече газда.
Сви се надвирисмо на прозоре.
Из кола изађе њеки Шибенчанин са својом невјестом. Видјело се одмах да су се скоро узели, јер бијаху млади као капље.
- Добар знак! - викнух весело, не марећи како ће се то разумјети.
Па пошто се љубазно опростих с матером и кћерком - с овом сасвим учтиво и хладно - сађем с Петром и Николом.
Младијенци не хтијаху никако да сједе на стражњем, удобнијем дијелу кола; морао сам их силом намјестити.
Рукујем се с мојим честитим угоститељима и поздравим још једном клобуком госпођу, - Анђица је вирјела иза ње, - па кренемо.
Моји млади сапутници јако се снебиваху преда мном. Стога, чим из вароши изађосмо, премјестим се ја до кочијаша, обрнувши им леђа.
Пут ми не бјеше дуг, јер је глава радила. У њој се слагаху ријечи, које ће дати мислити газди Петру.
V
У селу приону ми одмах надимак: "сврзимантија".
Нагађало се зашто сам је свргао, али се није знало почисто.
У кући испричах све истинито, све до ситнице. Мајци ми не би право. Бојала се божје казне, али је умири наш поп, који, премда је врчао на мене, није пребраздио.
Јанко је био скроз немаран.
- Ето, брате, како знаш! Нијеси ти дијете, ни простак да ти треба чијега свјета. Ти би могао нас свјетовати!...
Једина снаха повлађиваше ми. Она би велика моја утјеха. Имала је стрпљивости да по читаве уре слуша булажњења заљубљена дјевера.
Прође двадесет по ме тешких дана.
Заиста не чека мати са већом чежњом јединца сина са дуга путовања, као што ја свакога дана очекивах нашег сеоског писмоношу, њеког жгољавога Грга. Свакога дана излажах му по два-три пушкомета у сусрет.
- Нема ништа за ме, Грго?
- Ништа.
Ја тада сједем под бременом црнијех слутња...
Удари прва јесенска киша.
Ја стојим наслоњен на прозору и гледам кроз расплакану околину, која се тако слагаше са мојом унутрашњошћу.
У њеко доба помоли се Грго. Гази сиромах по глибу, погурен под својим овоштеним огртачем.
- Ништа нова, Грго? - запитах га, то толико да штогод речем, јер већ бијах изгубио све надање.
- А има нека цедуља за вас, - одговори.
Стрчах к њему, чудећи се каква је то "це-дуља" за мене, а не писмо.
Он ми предаде поштанску објаву да ме тамо чека 50 форинти и препоручено писмо.
Узех штит од кише, пак, без душе, пођох у град.
До тамо се путује пјешке обично уру и по, али ја стигох за једну.
Сав мокар допадох на пошту.
Предадоше ми велико писмо, жигосано у К.
Отрчим у прву крчму, која ми се наману, те дршћући отворим.
Језгровито, али јасно, газда Петар ми намеће услов да одем у Беч и да се упишем у правнички факултет. Тога ради шаље ми 50 форинти за путни трошак, свакога пак мјесеца шиљаће ми 40 форинти. Ако добро положим испит на крају године године, вјеридба ће се свршити исте јесени.
Друге јесени вјенчаћу ће с Анђицом. Трећу годину провешћу с њом у Бечу...
- А да је на длаку све тако било, разумије се по себи, заврши др Сврзимантија.