Све залуд

Владимир Васић

Све залуд...

Све залуд... Писац: Владимир Васић

Залуд гледах у те звезде сјајне,

Залуд тражих твоје слике бајне,

У њима сам залуд глас твој слуш'о,

Све узалуд, не нађох те, душо;

Тек у бисер кад би се створиле,

Дивно би те само окитиле.

Гледах месец кад ноћу сијаше,

Гледах, тражих... тебе не бијаше;

Он је таман наспрам лица твога,

Хај, тамниј' је а од злата мога, —

Само б' онда светлост јаче лио,

На грудима кад би твојим био.

Гледао сам у то сунце јарко,

Гледао сам, глед'о све дојако;

Ја те тражих... сунашце ме грије -

— Све залуду, тебе и ту није,

Јер те очи и срце што бије

Од сунца ме ватреније грије.

Па сад нек се те звездице скрију,

Нек потамне, нек светлост не лију,

Па и месец нека скрије зраке

Наспрам лица, наспрам цуре таке,

А и сунце нека бежи тамо,

Ти си сунце, ти ми сијаш само!

У Лозници, 1861 год.

Напомена

Објављено у књизи Песме, стр. 92—93

Извори

• Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 25.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.