Свет (комад у четири чина)/19
Стана, девојчица, пређашњи.
СТАНА (улази, а за њом једна девојчица, која носи три кутије са шеширима. Стана, чим уђе, разгледа како је намештено). Врло лепо, врло лепо... Како то, Боже, сасвим друкче изгледа, сасвим друга соба! Не могу чисто да познам, да сам у својој кући.
ТОМА. Јест, и ја не могу чисто да познам.
ЈЕЛКИЦА. А која је, мајко, она девојчица тамо?
СТАНА. А јесте. (Прилази ближе Томи и као поверљиво). Ти се ваљада нећеш љутити? Свратила сам успут, те понела шешире, да изберем себи један. Знаш, ја сам била сасвим задовољна и овим који имам; али свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће да уда ћер? Нема ни честитог шешира?“
ТОМА. Ама ко то каже?
СТАНА. Па свет, за Бога. Па онда рекох, хајде да им не дам разлога, да ми говоре тако што, те свратих, ако се ти не љутиш?
ТОМА. Молим те, што бих се љутио? Свет има право, треба и ти да се мало обучеш. Обукла си децу, па не можеш ти крај њих ићи таква. Сасвим, узми један шешир. Има свет право, што ти је то казао.
НАДА. Мамице, ово су шешири, је л' те?
СТАНА. Јесте, децо, али за мене; вама сам већ узела.
НАДА и ЈЕЛКИЦА (радосно шчепају из руку девојчице кутије и почну отварати). Да видимо, да видимо за маму шешир.
НАДА (извадила један). Овај, мамо.
ЈЕЛКИЦА (извадила други). Овај, овај, мамице.
СТАНА (деци). Добро, добро, сад ћу. (Томи). Не љутиш се, је ли?
ТОМА. Та, Боже мој, зашто бих се љутио? Узми, Стано, леп шешир. Нећу да свет каже: „Шта се ту упреподобила, па се направила пуки сиромах, а овамо хоће ћер да удаје?“
СТАНА (отишла тамо, узела један шешир, метнула га на главу). Овај?
НАДА. Тај вам тако добро стоји.
ЈЕЛКИЦА. А овај, мамице?
СТАНА. Тај је сувише младачки. Остаћу при овоме (Пакује остале шешире и предаје девојчици). Кажи госпођи, да сам изабрала овај од 24 динара.
ДЕВОЈЧИЦА. Разумем. (Одлази са шеширима).